Šoljica tamne, baršunaste kafe više je od brze doze kofeina: italijanski espreso cenjen je društveni i kulturološki ritual koji u Italiji smatraju nacionalnom baštinom vrednom Uneskovog statusa.
Italijani popiju otprilike 30 miliona šoljica espresa dnevno. Od Venecije do Sicilije, u porculanskim šoljicama ili u malim čašama, s kapljicom mleka ili bez njega, svaka šoljica predstavlja im gest prijateljstva.
“Espreso je prilika da kažete prijatelju da vam je stalo”, kazao je vlasnik napuljskog kafića Đambrinus – Masimilijano Rosati, koji je pomogao u pripremi predloga za uvršćenje espresa na UN listu svetske nematerijalne baštine.
“Espreso se pije svakodnevno u svako doba. To je trenutak zajedništva, trenutak čari”, izjavio je za AFP.
Svetlucavi aparat iza mermernog pulta zvecka, dok barmen u portafilter stavlja mlevenu kafu, pritisne taster, nakon čega iz aparata preko mlevene kafe počinje da teče gotovo ključala voda.
Po savetima Italijanskog instituta za espreso, on mora da ima “zaokružen, bogat i baršunast” ukus i “lešnik-smeđu do tamno-smeđu penu, s karakterističnim žućkastim odsjajem”.
Mora da ima dugotrajnu aromu koja ima “note cveća, voća, tosta i čokolade”, kažu iz instituta osnovanog za očuvanje espresa.
Anđelo Moriondo iz Torina 1884. patentirao je prvi parni aparat za espreso, ali za dalji razvoj i masovnu proizvodnju zaslužan je Deziderio Pavoni iz Milana koji je za to imao novca.
Ubrzo su aparati postali rasprostranjeni širom Italije, a svaki od 20 regiona imao je drugačiju varijantu espresa – kraći, produženi, manje ili više intenzivan, ponekad i s mineralnom vodom sa strane.
Italija je na listu nematerijalne baštine već uvrstila brojne tradicije i običaje među kojima su traženje tartufa, umeće izrade napuljske pice, mediteranska ishrana i tradicionalna izrada violina iz Kremone, rodnog mesta Antonija Stradivarija.
IZVOR: N1 I FOTO: UNSPLASH
