Srpski glumac Dejan Jelača već godinama živi i radi u Njujorku. Od NBC radija preko pozorišta pa sve do Holivuda, njegov put nije uvek bio lak, ali jaka volja i rad na sebi doprineli su ostvarenju njegovog američkog sna. Sa nama je podelio kako funkcionišu snimanja u Njujorku, ali i sa kojim holivudskim glumcima je sarađivao i ko je na njega ostavio najveći utisak.
Dejan Jelača je glumac i voditelj koji je kod nas poznat po ulogama u serijama „Priđi bliže“, „Porodično blago“, „Državni službenik“, „Zaboravljeni umovi Srbije“ i mnoge druge. Takođe, uspešno vodi i svoju emisiju „30 minuta“ koja, kako kaže, predstavlja za njega most između Amerike i Srbije.
Dejane, završio si glumu na Akademiji umetnosti. Koliko je obrazovanje važno za tvoj posao i da li misliš da je biti talentovan dovoljno za bavljenje glumom?
Talenat mora da postoji, ali 95% je škola, edukacija i rad na sebi. U Americi, u Los Anđelesu sam završio i master za televiziju i film, tako da imam pet godina obrazovanja. Kada me mladi ljudi pitaju za savet, ja uvek ističem značaj obrazovanja za glumca, jer se kroz obrzovanje u ovom slučaju dolazi do spoznaje sebe, svog tela i svojih mogućnosti. Gluma je posao koji zahteva da konstantno učiš i radiš na sebi i u školi i nakon škole, i to je jedini put do uspeha u ovom poslu.
Imaš bogatu karijeru i u Srbiji. Kako si se odlučio da odeš u Njujork?
U Beogradu sam još tokom studiranja počeo da radim u pozorištu. Imao sam svoju emisiju na RTS programu „Poziv na ples“, radio sam na radiju svoju autorsku emisiju, a imao sam i emisiju o pozorištu koja se zvala “Četvrti zid“, snimio sam nekoliko filmova i nije mi bilo lako da odustanem od svega. U Ameriku sam otišao na odmor i rešio da posetim Njujork turistički. Tamo sam sreo poznanike iz Londona sa kojima sam sarađivao i uz kafu sam im rekao kako bih voleo da ostanem u Njujorku. Tada mi je prijatelj rekao da poznaje producentkinju koja radi na NBC radiju i traži ljude iz jugoistiočne Evrope koji bi radili različite dokumentarce. Snimio sam glasovnu poruku i prosledio producentkinji i ubrzo nakon toga pozvali su me i rekli da su zainteresovani da rade sa mnom. Ponudili su mi ugovor na pet godina, stan u Njujorku, fenomenalnu platu i zelenu kartu i to je bila ponuda koju nisam mogao da odbijem. Ostao sam u Njujorku i u narednih sedam godina uspeo sam da završim master studije, da se zaposlim u pozorištu i da nađem agenta i krenem uveliko da radim.
Koja je bila tvoja prva filmska/televizijska uloga u Njujorku i da li trenuntno radiš na nekom projektu?
Prva uloga za koju sam dobio nagradu za najboljeg glumca, bila je uloga u filmu „Blossoms of Faith” gde sam glumio amerkanca. Od te uloge, meni je postalo lakše doći do agenata i producenata, i mnoga vrata su mi se otvorila. Jedna od velikih filmova i produkcija koji sam radio na početku svoje karijere u Njujorku jeste i film „22 Jump Street“ sa Džona Hilom (Jonah Hill) i Čenigom Tetjtumom (Channing Tatum) i to se snimalo u Nju Orleansu. Tada sam se prvi put susreo sa tim holivudskim načinom rada. Relativno skoro snimao sam i seriju „Rej Donovan“ (Ray Donovan) gde igram Karlosa, kriminalca u zatvoru. Trenutno snimam jednu crnu komediju, „Glamurozna familija“ („The Family glamour“), gde igram opet jednog kriminalca koji je na neki način komičan i ne ume ni pištolj da drži.
Kako funkcionišu audicije u Njujorku, da li je teško dobiti ulogu?
Ovde je nekako fer-plej što se toga tiče. Izađe se na audiciju, pokažeš da li si za tu ulogu ili ne. Zaista dobiješ šansu da se pokažeš i predstaviš, posebno je lep osećaj kada na audiciji gde ne poznaješ nikoga i nisi u rodbiniskim i prijateljskim odnosima ni sa kim dobiješ ulogu isključivo zbog sebe i svog rada. Sam pristup glumcima ovde i rad sa njima je dosta drugačiji, od same audicije pa sve do krajnjeg snimanja, sve se radi studioznije jer su ekonomske prilike bolje nego u Srbiji.
Šta je to što razlikuje snimanja u Americi od snimanja u Srbiji, u čemu je najveća razlika?
Po kvalitetu filmova i predstava mi možemo da pariramo Amerikancima. Oni su tehnički i materijalno ispred nas, ali po kvalitetu glume nema razlike. Najveća razlika u snimanjima je jedino u ekonomskim sredstvima, jer se ovde mnogo više ulaže u projekte i same glumce pa nema cimanja te vrste. Probe traju dugo i po par meseci, a to omogućavaju visoki budžeti.
Kakava je situacija u Njujorku povodom pandemije korona virusa?
Njujork je preživeo pakao. Virus je jako brzo širio i već od maja prošle godine, krenule su restriktivne mere koje traju i danas. Čak ni napolju ne smemo da izađemo bez maske i sve je i dalje zatvoreno. I ja sam, kao i svi ostalji ljudi koje poznajem, primio vakcinu i strogo se pridržavam svih mera. Vreme izolacije sam iskoristio da pročitam neke knjige koje ranije nisam stigao, počeo sam da vežbam i meditiram, čak sam naučio i da kuvam. Nedostajali su mi ljudi i druženja, ali i posao. Ovo je jedan test za sve nas, test izdržljivosti i strpljenja koji nam pokazuje koliku su zapravo te svakodnevne sitnice bitne.
Na koji način biraš svoje uloge, da li se dešavalo da dobiješ više ponuda istovremeno?
Sada sam već u poziciji da mogu da biram šta želim da radim, a šta ne, ali se uvek konsultujem sa svojim agentom, dok sam na početku karijere prihvatao sve uloge. Kada dobijem ponudu, pošalju mi scenario na čitanje i ako mi se dopadne, ja zovem agenta i kažem da bi to voleo da radim. Sa druge strane, i kada mi se scenario ne dopadne, a agent insistira da se uloga prihvati zbog nekih drugih okolnosti, ja prosto pravim kompromis i odradim to. Dešava mi se da dobijem dva različita scenarija, ali se snimanja poklapaju pa moram da se odlučim za jedno. U principu radim dva ili tri projekta godišnje, jer vreme ne dozvoljava više.
Sa kojim filmskim zvezdama si sarađivao i ko ti je ostavio najbolji utisak?
Radio sam sa Džona Hilom, Čening Tejtum, zatim sa Lusi Lu u seriji „Elementary“. Sarađivao sam i sa manekenkama Adrijanom Limom i Hajdi Klum. Najbolji utisak na mene je ostavila Meril Strip, upoznao sam je, ali nisam radio sa njom. Ona je jedna srdačna i prizemna žena sa neverovatnom harizmom. Takođe, sarađivao sam sa Dženifer Lopez. Pored toga što je veliki profesionalac, ona je prirodno lepa i jednostavna osoba. Sve te velike holivudske zvezde su zapravo velike jer ne glume ludilo, jer su prizemni i svoji.
Da li pamtiš neku anegdotu ili smešnu situaciju sa kastinga ili snimanja?
Ima jedna anegdota vezana za kasting za seriju „Power“. U seriji postoji grupa srpske mafije. Odlazim na kasting za ulogu srpskog mafijaša i ne prolazim na kastingu jer ne izgledam kao Srbin. Iako sam se predstavio i rekao da govorim srpski jezik, nisam dobio ulogu. Dešavalo mi se da su me odbili za još jednu ulogu Srbina u filmu zbog istog razloga.
Imaš svoju emisiju „30 minuta“ kroz koju si ugostio mnoge poznate glumce sa naše scene. Da li pored ljubavi prema glumi gajiš i ljubav prema novinarstvu?
Kada sam iz Amerike došao u Srbiju, meni su ponudili da radim emisiju „30 minuta“. Zvučalo mi je zanimljivo pa sam pristao da kada dođem u Srbiju, jednom godišnje, snimim unapred celu sezonu. Emisija „30 minuta“ je naišla na veliki uspeh i ona je sada deo mene, to je most koji sam napravio između Amerike i Srbije i nešto zbog čega se uvek vraćam rado u Srbiju. Kroz emisiju sam ugostio mnoge naše glumce, od kojih neki nisu više sa nama. Tako sam stekao i dosta prijatelja među našom scenom, a sa Danicom Maksimović se čujem često i obožavam njenu energiju.
Tvoja poruka za mlade ljude koji žele da se oprobaju u glumi i razmišljaju o dolasku u Ameriku?
Poručujem svim mladim glumcima da rade na sebi, da veruju u sebe i ako je Amerika njihov san da od toga ne odustaju. Njujork nije grad za svakoga, jer koliko pruža mogućnosti toliko je i veća konkurencija i potrebna je velika sanaga i istrajnost za probijanje na tržištu. Ne zaboravite, 95% predstavlja škola i rad na sebi, a talenat zauzima svega 5%.
Rad na sebi u kombinaciji sa velikim talentom doveli su srpskog glumca Dejana Jelaču do Holivuda i ostvarenja američkog sna. Neposrednost i jednostavnost sa kojom je Dejan pristupio ovom intervju govori nam o tome da biti zvezda ne znači biti nedodirljiv, već upravo suprotno. Za više informacija o Dejanu možete posetiti njegov Instagram i Facebook profil.
PIŠE: MARINA VUČKOVIĆ I FOTO: PRIVATNA ARHIVA
