„Moj humor izazivajući smeh na usnama ublažava surovost života“. Tako je govorio Branislav Nušić (8. oktobar 1864 – 19. januar 1938), komediograf, dramaturg, pripovedač, putopisac, novinar, diplomata, retoričar.
Njegovi komadi i danas su među najgledanijim u pozorištima širom Srbije, a njegove književna dela su sve češće u rukama čitalačke publike.
Drug mu je oteo curu
Kao momak, Branislav Nušić je bio ludo zaljubljen u Milicu Terzibašić, lepu Beograđanku s Topčiderskog brda. Kada se Milica razbolela, Nušić je odmah zamolio svog dobrog druga lekara da je pregleda i leči. A ovaj ne samo da ju je izlečio nego ju je i zaveo. Milica i mladi lekar ubrzo su se venčali, a Nušić je strašno patio, otkrio je Nebojša Nušić, potomak Branislava Nušića i upravitelj „Nušić fondacije“.
Nušić uskoro dobija priliku za slatku osvetu. Pozvan je da u „Gradskoj kasini“ održi predavanje o ljubavi. U prvom redu sedeli su Milica i njen suprug, a bivši Nušićev drug. Bio je to prvi piščev susret s nevernicom.
Šta je to ljubav? To je tragična priča u kojoj izvesna gospođica voli jednog, a uda se za drugog. – rekao je Nušić, a ovo dvoje hitro napustiše gledalište.
I u braku je živeo momački
Kada je prosio Darinku Đorđević, konzulovu ćerku, Nušić joj je postavio uslov. Ženiće se, ali da mu dozvoli da zadrži makar jedan svoj porok – kocku, piće ili žene. Pa nek bira. Mudra je bila mlada Darinka, priča Nebojša Nušić. Ako bi izabrala kocku, otišla bi kuća. Da izabere piće, uz kuću ode i zdravlje! Najbolje je, mislila je ona, da ga pusti da juri žene. Čim je potpisala da je saglasna s tim, venčali su se u manastiru kod Bitolja. Ipak svoju „Autobiografiju“ Nušić je završio rečima da „posle ženidbe čovek i nema autobiografije“.
Svakom bi doskočio
Nabasao jednom u kafani Nušić na nekog lekara koji je mnogo voleo da priča o književnim problemima. Kako bi naveo priču na svoju vodenicu, lekar ga pita piše li on tragedije. A Nušić mu odgovori: „Da obojica pišemo tragedije. Samo, vaše se povezuju u čamovinu, a moje u karton“. Ovu anegdotu Nušićevi potomci često prepričavaju, pa je tako došla i do nas.
Bio je zaljubljen u Žanku Stokić
Šuškalo se da je Branislav Nušić bio potajno zaljubljen u glumicu Žanku Stokić, najpoznatiji po ulozi Gospođe Ministarke, koju je njoj i namenio. Tu ljubav nikada nije priznao, ali gde ima dima, ima i vatre. Prepričavala se među tadašnjim glumačkim svetom anegdota iz Sarajeva, koja kaže da je uništio frak noseći Žanki ćevape sa Baš-čaršije pred samu premijeru. Glumici su se prijeli ćevapi, a on, jednostavno, ništa nije mogao da joj odbije.
Voleo je kafanu više od akademije
Nušićev 60. rođendan slavio je ceo Beograd! Održavale su se svečane akademije, na njegovu predstavu došla je kraljica Marija, a on je, kod svih tih velikih državnih posveta, odlučio da ode u Skadarliju i u kafani proslavi rođendan s prijateljima. Ovu priču saznali smo od Dušana Kovačevića, pisca.
„Hadzi-Loju“ je napisao za šest sati
„Svako svoje delo pisao sam u trku“, otkrio je Branislav Nušić u razgovoru za beogradsko „Vreme“ 1924. godine. „Svet“ je napisao za 27 dana, „Put oko sveta za 16, „Narodnog poslanika“ za dva meseca.
Rekord je postigao tragedijom „Hadzi-Loja“. U sredu veče u devet sati, u doba aneksione krize, društvo u kafani rešilo je da odmah treba napisati jedno delo. Od devet uveče do tri ujutru komad je bio gotov. Od sedam do deset pre podne sve uloge bile su podeljene.
U četvrtak je bila prva proba, u subotu – premijera u Narodnom pozorištu.
„Sumnjivo lice“ preživelo albansku golgotu
Birajući rukopise koje će poneti preko Albanije, Nušić je spakovao i „Sumnjivo lice“. U Prištini, odakle se išlo pešice do Prizrena, morao je da smanji prtljag. Odlučio je da neke rukopise ostavi u kući Arnautina kod koga je boravio u Prištini. „Sumnjivo lice“ bilo je među njima. „Idi bedo“, zapisao je. „Nisam bio kadar preneti te preko Albanije!“ U strahu od vlasti 35 godina niko nije hteo da ovaj komad postavi na scenu. Krajem 1918. nakon proboja Solunskog fronta, Nušić se vratio u Skoplje i saznao da su Bugari pretresali srpske kuće, zapalili njegove rukopise, ali da su oni iz Prištine spaseni.
Nikad nije prežalio sina
Nušićev sin jedinac Strahinja Ban borio se u Skopskom đačkom bataljonu, poznatijem kao 1300 kaplara. Poginuo je 1915, a u pismima ocu i verenici nagoveštavao je svoj tragičan kraj. „Dragi Ago, ne tuguj za mnom. Ja sam pao na braniku otadžbine za ostvarenje onih velikih ideala, koje smo tako složno propovedali 1908. godine“ Savremenici su zabeležili da Nušić nikada nije prežalio sina. Dugo nakon njegove smrti nije pisao komedije, a svoj bol iskazao je u proznom delu „Devetso petnaesta – tragedija jednog naroda.“
Režirao je kraljevu svadbu
Branslav Nušić je 1922. godine režirao venčanje kralja Aleksandra Karađorđevića i rumunske princeze Marije. On je zapravo bio predsednik državnog Priređivačkog odbora, dakle, bio je neposredni rukovodilac svih kulturno – sportskih i zabavnih manifestacija vezanih za venčanje.
Na konju u vladu
Prilikom demonstracija zbog okupacije Bosne i Hercegovine duhoviti Nušić pokušao je da na konju uđe u Ministarstvo inostranih dela. Uplašeni portir Jova preklinjao ga je da to ne čini, a Nušić mu je u svom stilu odgovorio „More pusti, Jovo, nije ovo prvi ni poslednji konju koji ulazi u ministarstvo“.
IZVOR: TALIJA IZDAVAŠTVO I FOTO: VIKIPEDIJA
