Aleksandar Žigić je jedan od najznačajnijih novinara koji više decenija izveštava o našim ljudima i događajima širom Amerike. Radio je za najveće i najpoznatije medijske kuće kako u Srbiji, tako i u celom svetu. Među najpoznatijim serijalima je njegova Srpska razglednica iz Amerike.
On nam u jednom od retkih intervjua gde je on sagovornik, priča kako i nakon višedecenijske karijere, za njega novinarstvo nije posao, već ljubav i uživanje.
Kada počinjete da se bavite novinarstvom?
Počeo sam jako mlad, sa 15 godina na studentskom radiju Index 202. Za mene je raditi na radiju bio san. Već sa desetak godina sam pravio radio emisije kući, onako za kućnu upotrebu, i najčešće sam snimao intervjue sa mojom mamom kad sam dobio magnetofon na poklon, a ona je volela i da zapeva. Index 202 je imao otvoren poziv za nove saradnike ponedeljkom ujutru u Domu Omladine. Meni su rekli da se vratim kad se upišem na fakultet, jer sam bio tek u drugom razredu srednje škole. Ali ja sam sam toliko voleo radio da sam se vratio već sutra i počeo da sarađujem. Vodio sam rubriku Pet Minuta za Usmerenjake a ubrzo i redovnu sedmičnu emisiju. Jednu od rubrika čuo je Mladen Popović koji je tražio voditelja za novu emisiju Hit Meseca na RTB, Radio Televiziji Beograd. U to vreme je to bila jedina televizija u Srbiji, deo mreze JRT, Jugoslovenske Radio Televizije i gledanost je bila ogromna. Toliko mu se svidelo kako vodim da me je pozvao da vodim prvo Novogodišnji Program sa tada legendarnim Markom Jankovićem, a posle i Hit Meseca, sa Tanjom Piper. Emisija je bila toliko popularna da smo dobijali i pisma od gledalaca iz Rumunije, Mađarske i drugih država. Bila je to prva emisija te vrste u Jugoslaviji, na kojoj su nastupali Zdravko Čolić, Bajaga, Riblja Čorba, svi, uživo u studiju uz publiku ispred bine, a ja sam bio voditelj. Recimo i kad sam bio na skijanju na Vogelu u Sloveniji, ja sam gledao emisiju na hotelskom televizoru. U Knez Mihajlovoj me je bukvalno svako prepoznavao. Morao sam da prekinem vođenje Hita Meseca zbog služenja redovnog vojnog roka. Po povratku sam nastavio da budem urednik i voditelj na Indexu 202, i da vodim serije na školskom i obrazovnom programu, kao i priloge za Nedeljno Popodne sa Dunjom Lango, priloge za emisiju Umesto Top Liste i druge emisije, uz saradnju za Prvi i Drugi Progam Radio Beograda, kao novinar reporter. Američki TIME magazin je objavio punu stranicu o Indexu 202 kao najslušanijem radio programu u Istočnoj Evropi, u kojem je bila moja slika, što je bila jako velika stvar u to vreme. Izgovorio sam i prve reči u studiju kad smo otvarali B92, jer smo ga osnovali mi iz Indexa 202 i sa emisije Ritam Srca sa Studija B. Radio sam i za Treći Kanal na RTS-u, koji je tada bio u začetku.
Kada i zbog čega odlazite u Ameriku?
U Sjedinjene Države odlazim 1989. godine, na postdiplomske sudije. Mislio sam da ću u Americi biti par godina i da ću se nakon školovanja vratiti u Srbiju. Ipak, život vam donosi nešto sasvim drugo u odnosu na planove. U Beogradu sam završio Filološki fakultet, odsek za engleski jezik i književnost. Moja diploma je profesor engleskog jezika i književnosti. Diploma je sertifikovana i u Americi, gde sam položio za tu priliku i pet petočasovnih testova i jedan predmet na univerzitetu, tako da imam licencu za nastavnika, pa i sada povremeno predajem u srednjim školama. Posle godinu dana studija međunarodnih odnosa u Milvokiju, prešao sam na Syracuse Univerzitet gde sam proveo dve godine i magistririrao televiziju i radio na SI Newhouse School of Public Communications, jednom od par najcenjenijih programa za medije u Americi. Predavao sam pored ostalog na Northwestern Univerzitetu, čiji Medill School of Journalism se smatra, uz Syracuse, najprestižnijim u SAD.
U Americi nastavljate novinarsku karijeru?
Moj prvi posao posle dobijanja magistrature je bio profesor TV i radio novinarstva na Chapman Univerzitetu u južnoj Kaliforniji, na široj teritoriji Los Anđelesa, u Orange County ju. Uz to sam osnovao i Srpski Radio Los Anđeles, koji je u to vreme redovno pratio i Vlade Divac, jer je tada igrao u Los Anđeles Lejkersima i bio je na brojnim dešavanjima u Los Anđelesu i okolini. Narednih par godina sam proveo u Čikagu. Kao voditelj programa Tamo Daleko imao sam četvoročasovnu emisiju pet dana u sedmici, koja je bila jako slušana. Osnovao sam i Srpski Radio Čikago. ali sam se devet meseci kasnije preselio u Vašington. Tamo sam radio na C-SPAN televiziji i Glasu Amerike. Hteli su da me zaposle i u NPR radiju, ali sam prešao u Atlantu, gde sam pet i po godina bio urednik i novinar na CNN-u. U Čikagu sam radio za CBS, Fox i NBC stanice, pet-šest godina kao novinar. Na NBC stanici u Čikagu sam recimo radio pet godina na jutarnjem programu od 2 do 10 ujutru, gde su bila tri urednika, a ja sam kao jedini novinar pisao ili osvežavao do 40 vesti dnevno, sve na engleskom, vezano za lokalne, nacionalne i međunarodne vesti. Saradnju sa RTB-om, odnosno sada RTS-om obnavljam 2008. godine. Kao dopisnik RTS-a radim već 15 godina u kontinuitetu. Takođe uređujem i vodim moju autorsku emisiju Srpska Razglednica iz Amerike. U ovom periodu sam uradio barem pet ili šest stotina emisija. U njima inače radim sve sam, od novinarskog posla, preko snimanja kamerom, montaže i sve drugo. Emisije se postavljaju i na moj YouTube kanal, a novi kanal je YouTube.com/@avalanewsamerica.
Vi ste tako svojevrsna veza Amerike i Balkana, autor višedecenijske nemerljivo vredne arhive dešavanja vezanih za naše ljude u Americi?
Već više od deceniju i po pratim život srpske zajednice, sve aktivnosti vezane za crkvu, sport, predstavljanje naših uspešnih ljudi u Americi, goste iz Srbije koji posećuju Ameriku i puno toga drugog. Pratim brojne važne događaje, prvenstveno vezane za Čikago i oklinu, ali i mnoge druge gradove, oblasti, poput Floride, Kalifornije, Indijanapolisa, Vašingtona, Njujorka, Jute, Denvera, a izveštavao sam i iz Kanade, gde je takođe naša brojna i aktivna zajednica, u mestima kao što su Vindzor, Kičener, Toronto i druga.
Nakon sveg tog prebogatog iskustva dolazi i možda najznačajniji novinarski zadatak za Vas?
Mogu reći da sam nedavno uradio sigurno jednu od najinteresantnijih i najuspešnijih priča ikada, dok sam pratio Nikolu Jokića, kada je igrao ključne utakmice u Majamiju i Denveru, kada su osvojili NBA titulu. Sticajem okolnosti preskočio sam prve dve utakmice, ali sam propratio naredne tri, u Majamiju i Denveru, na kojima su odneli pobede. To je izvanredan uspeh, kako je neko iz Srbije došao do vrha. Apsolutan uspeh! Američki mediji redom i danas skidaju kapu Jokićevom uspehu. I svi su nakon finala priznali da je ceo događaj protekao u znaku Nikole Jokića, da je on apsolutni šampion. To su poručili novinari iz celog sveta. Imao sam čast da budem direktan svedok svim dešavanjima i na terenu i oko njega. Na svih pet konferencija za medije tokom utakmica u Majamiju i Denveru ja sam jedini postavljao pitanja na srpskom, i za to imao i specijalnu dozvolu. Biti iz Srbije, tih dana, bilo je divno, ponosno priča Aleksandar Žigić.
Osim što je sve to nama kao gledaocima izgledalo fantastično, to je izuzetno težak i komleksan novinarski posao, tu se videlo sve vaše višedecenijsko iskustvo?
Tih sam dana bukvalno radio 24 časa, jer sam se javljao uživo u dva ujutru, posle montirao u hotelu do pet ujutru, slao izveštaje, bio umoran ali to je kao jedan srećan umor. Šta mogu poželeti više od toga da sam se javljao uživo iz svlačionice, ekskluzivno posle osvajanja šamionske titule, a naročito to da sam imao ekskluzivni intervju sa Nikolom Jokićem. Ali to nije došlo tek tako, jer ja njega pratim od samih početaka u Americi. Ja sam ga snimao i na njegovim NBA počecima, kada je svlačionica recimo u Milvokiju bila prazna u nekim hladnim decembarskim noćima, i on je tek pravio prve dabl dablove. Zato kad sam ga sad u Denveru podsetio da smo dugo čekali ovaj momenat, šampionsku proslavu, njemu su krenule suze, jer je u sekundi i on shvatio koliko je tu energije i napora uloženo.Ali, danas je došao do toga da cela Amerika i NBA budu uz njega. Tokom finalnih utakmica sam prvi put lično upoznao Nikolinu suprugu i braću, i oni su mi se zahvalili na dugogodišnjem izveštavanju. Tokom jednog od izveštaja sam držao i pehar u ruci u odjavi priloga. Pehar mi je dodao tata Džamal Marija, a u tom momentu moram da kažem da čak nisam znao da je to Džamalov tata, priča Aleksandar Žigić.
Nakon svega toga, šta Vam je sada izazov u karijeri?
Ja se lično osećam kao da tek sada počinjem. U novinarstvu svaki dan donosi nove vesti, a svaki čovek ima novu priču. Kao sto je Ivo Andrić rekao u Znakovima pored puta: Zvezdanog neba i ljudskog lica se nikada ne možete nagledati. I danas mi je izazov da zainteresujem naše ljude da budu aktivniji, da uvek otkrijem neku novu priču o kvalitetnim ljudima i značajnim događajima. Svako od njih ima neku svoju priču, koje možda nije ni svestan, e to je moj zadatak, da ih otkrijem i pokažem što široj javnosti. Pre desetak godina sam mislio da neću više lako dolaziti do tema, ali ih je ipak bilo puno, od tada sam uradio na hiljade priča o našim ljudima širom Amerike. Novinarstvo je poziv kojim se bavite 24 časa, poput sveštenika ili lekara, u svako doba dana i noći spreman sam da radim. Jedan od mojih urednika je jednom rekao, to uvek citiram, svako može da bude novinar, ali retko ko može da bude dobar novinar! To često uopšte nije lako, uvek biti aktuelan, doći do akreditacije za značajan događaj, to sve traži i fizički i psihički napor, objašnjava Aleksandar Žigić.
Šta je danas za Vas novinarstvo?
Za mene novinarstvo nije posao, nego ljubav i uživanje. Ja bih to radio i bez para, uvek bih izabrao pre da radim neki interesantan prilog nego da ležim na plaži. Ovo što radim, čini me se da mnogo znači ljudima u dijaspori, ali i u samoj Srbiji i regionu. Najlepša stvar je kada vidite da ste usrećili ljude reportažom, jer mi javljaju kako su ih videle komšije, kako su rođaci gledali prilog o njima, i da povezujem ljude širom sveta. Zato sam i otvorio još uvek svoj novi veb sajt (avalanewsamerica.com), kao i kanal YouTube.com/@avalanewsamerica, gde takođe mogu da se vide moje priče o našim ljudima, i cela izdanja emisije Srpska razglednica iz Amerike. E tu sada sledi i novi izazov, kako da zainteresujem donatore, sponzore, ljude dobre volje, kojima je stalo da se o tome ostavi trag, o našoj zajednici u Americi i svetu, a koji bi pružili i finansijsku podršku, koja je neophodna kako bi ovakve emisije opstale i bile još kvalitetnije. To je uvek najveći izazov, iskreno govori Aleksandar Žigić. Pravo je zadovoljstvo imati ovakvog sagovornika, i retka prilika da Aleksandar Žigić bude sagovornik, jer je godinama on onaj koji pita i drži mikrofon u rukama. Mnogo smo naučili od njega, i nadamo se da ćemo gledati još stotine i hiljade novih emisija čiji će kompletni autor biti baš Aleksandar Žigić. Za sve koji bi da saznaju još više o njegovom radu, to je moguće putem sajtova: radioavala.com i avalanewsamerica.com, a i na YouTube.com/@avalanewsamerica a možete mu i pisati direktno: zigic@radioavala.com.
PIŠE: SNEŽANA LAZIĆ I FOTO: PRIVATNA ARHIVA
