Rečenica „Iz Čikaga izveštava Aleksandar Žigić“ je postala opštepoznata među televizijskom publikom. Aleksandar Žigić je dugogodišnji dopisnik domaćih medija iz Amerike. Iskustvo u novinarstvu gradi još od tinejdžerskih dana, a sada je jedan uspešan novinar sa dugogodišnjom uspešnom karijerom.
Otišao je u Ameriku kao student, željan novog znanja i uspeha, a njegovo umeće i talenat bili su prepoznati ubrzo po završetku studija. Bio je jedan od malo Jugoslovena koji su tada radili u američkim medijima. Smatra da je svoj posao radio savesno, objektivno i odgovorno i u kojoj god državi da je radio, njegov pristup poslu ostao bi isti.
Ambicije ka novinarstvu kod Vas su se probudile jako rano. Već kao tinejdžer ste imali autorsku emisiju na „Dvestadvojci“. Tada ste sanjarili da postanete dopisnik iz Amerike. Kako su izgledali Vaši novinarski počeci i zašto ste maštali baš o Americi?
Moja interesovanja ka novinarstvu i vođenju radio i TV emisija su se javila već sa devet godina. Napravio sam studio na mom radnom stolu sa kasetofonima i mikrofonima i snimao radio-emisije koje, naravno, tada nisu nigde emitovane. Na poklon sam dobio mali magnetofon od roditelja i onda sam se snimao, ali sam ujedno i pravio intervjue sa ukućanima. Tako sam, recimo, intervjuisao moju mamu Milku dok je nešto radila po kuhinji. Prvi put sam sa 15 godina započeo svoju karijeru na Radio Indexu 202, studentskom radio-programu, iako sam tek bio u drugom razredu srednje škole. Urednik na Televiziji Beograd Mladen Popović je čuo moju rubriku „Pet minuta za usmerenjake“ jednog dana i pozvao me da vodim Novogodišnji program, a onda i emisiju pod nazivom „Hit meseca“. Nakon godinu dana rada, morao sam prekinuti vođenje emisije zbog služenja redovnog vojnog roka. Snovi o Americi su krenuli kada se javljao tadašnji dopisnik iz Amerike Goran Milić. Ja sam ga onda jednom u klubu Radio Beograda pitao da se javlja za moju radio emisiju, što je on odmah prihvatio i uključivao se pozdravom „Nalazim se u Njujorku, na 19. spratu“. Poželeo sam i ja to isto da radim. U Ameriku sam otišao na postdiplomske studije, a plan mi je bio da završim studije i vratim se verovatno negde u Evropu da radim. Međutim, u Americi sam dobio šansu da nakon studija ostanem da radim godinu dana u struci, nakon što sam magistrirao televiziju i radio na Syracuse Univerzitetu. Prvi posao mi je bio mesto profesora radio i TV novinarstva na Chapman Univerzitetu u okrugu Orange County, Kalifornija. Iako je to u stvari bilo jako lepo, u to vreme me je nešto i dalje vuklo na Istočnu Obalu, pa sam radio i u Vašingtonu, Atlanti i Čikagu. Mnogi od prijatelja sa kojima sam bio na postdiplomskim studijama nikada nisu uspeli da dobiju posao u američkim medijima, jer je to jako konkurentna struka. A posebno je komplikovano kada dolazite sa strane, pošto morate perfektno znati jezik, dobiti dozvolu za rad, a sve to bez podrške porodice.
Jedna anegdota je obeležila Vaše studiranje engleskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu, da li se kajete zbog toga? Ljudi sa našeg prostora retko se bave novinarstvom u Americi zbog jezičke barijere, koliko je teško usavršiti jezik i da li ste sretali naše ljude u američkim medijskim kućama?
U vreme studiranja, ponosio sam se sobom, sa obzirom na to da je moje poznavanje engleskog jezika bilo na visokom nivou. Rekao sam tada jednoj profesorki: „Vi ste mene oborili, ali ja bolje govorim engleski od Vas.“ Izjavio sam to pred profesorima i 50 drugih studenata u učionici. Zato me je obarala narednih 5 puta i ta izjava je produžila moje studiranje za još godinu dana. Ali, ni danas mi nije žao što sam to rekao, jer sam u to stvarno verovao. Prava je retkost da ljudi sa naših prostora rade u novinarstvu u Americi, a ponekada sam se osećao da sam jedini. To nije isto kao, recimo, kada se bavite kompjuterskim programiranjem jer je verovatno bar polovina ljudi u toj struci rođena izvan SAD-a. U Americi nije praksa da u medijima rade stranci, posebno iz nekadašnje Jugoslavije. Naći posao je, takođe, veoma teško. U Americi neki kažu kad se traži posao: ,,Nije bitno šta znaš, već koga znaš“. Ja u to nisam želeo da verujem i uvek sam sve radio na neki teži način, pa sam tako i posao tražio na osnovu svog obrazovanja i iskustva.
Rečenica „Iz Čikaga izveštava Aleksandar Žigić“ je postala opštepoznata najava, dugogodišnji ste dopisnik RTS-a, među prvim voditeljima na Radiju B92, dobitnik mnogih priznanja, našli ste se u američkom magazinu Time, a novinastvom ste se bavili u mnogim prestižnim novinarskim kućama…
Kada sam bio na postdiplomskim studijama, početak je bio jako težak i neizvestan. Imao sam malu stipendiju za čije obnavljanje sam morao još dva puta da se prijavljujem. Nisam imao svoj auto, život je funkcionisao u skromnim uslovima. U Vašingtonu sam radio kao novinar na C-SPAN televziji. Tu sam rukovodio uključenjima uživo sa Kapitol Hila. Čak i kada je tu bilo deset drugih stanica, svi govornici na medijskim skupovima su uvek gledali u mene da dam znak kada da počne program, jer su znali da C-SPAN jedini prenosi sve uživo. Interesantno je da je druženje i atmosfera na poslu u redakciji C-SPAN bila srdačna. To je bila jedna sjajna grupa mladih i obrazovanih ljudi, prijateljski orijentisana, iako ta TV mreža ima inače veoma ozbiljan zadatak da izveštava sa svih važnih događaja u Vašingtonu i nalazi se preko puta zgrade Kongresa SAD. U Vašingtonu sam, takođe, vodio radio-emisije na srpskom jeziku na Glasu Amerike, obično dve emisije po smeni.
Na CNN International-u sam tokom pet i po godina rada ispekao zanat uređivanja emisija i pisanja vesti, što mi u nekom tehničkom smislu omogućuje da radim na svakoj stanici, pošto su kompjuterski program i sam način organizacije rada vrlo slični u celoj zemlji. Velika je odgovornost bila raditi emisiju koja se emituje u 210 zemalja sveta i uređivati dva dnevnika u toku jedne smene. U Čikagu sam radio na TV stanicama CBS, NBC i Fox. Na NBC stanici sam radio 5 godina na jutarnjem programu, s tim da sam svaku subotu i nedelju radio od 2 ujutru do 10 ujutru. Moj zadatak je bio da napišem ili osvežim 40 vesti u jednoj smeni, tako da sam bio kao mašina za pisanje. U tom momentu sam već savladao stil novinarstva na engleskom da mi je pisanje vesti na tom jeziku bila rutina. Ali, tu više nije bilo dovoljno poznavati samo jezik i imati osećaj za pisanje, već treba poznavati i kulturu u Americi, način života, mesta, gradske ulice, četvrti. Kako sam menjao posao, tako su usledile i selidbe. Baviti se novinarstvom u Americi je veoma naporno, ali ja sam ostao dosledan svojoj struci. Pomenuli ste B92, ja sam inače izgovorio prve reči u studiju na dan kada je B92 otvoren, 15. maja 1989. godine, ali sam tri meseca kasnije otišao u SAD.
Aleksandar Žigić najzahtevnijim novinarskim zadatkom od strane američkih medija, smatra sledeće…
Možda zvuči i smešno sada, ali verovatno najzahtevniji zadatak je bio da napišem izveštaje o bejzbol utakmicama, posebno kada sam radio sa jednim od sportskih voditelja, Brusom Volfom, koji je autoritet za bejzbol u Čikagu, a ja o tom sportu znam vrlo malo. Ali, morao sam sve savršeno da propratim u nizu, plus da uskladim tekst sa video-zapisom i to sve sa specifičnim sportskim žargonom. Na kraju ipak nije bilo problema.
Da li ima primetne razlike u radu u medijima u Americi naspram Srbije?
Jedna od razlika jesu smene. Retko ko ima redovno radno vreme. Prava je retkost ako radite u američkim medijima da imate slobodan vikend. Radno je za novogodišnje i božićne praznike, Dan zahvalnosti, radi se noću i radi se puno. Ima nekih medija u kojima su uslovi dobri, ali mnogi stalno povećavaju obim posla, a smanjuju honorar. Recimo, u nekim stanicama novinar za stolom radi i svoj posao i ono što je pre bio posao montažera i to za manje novca. Obim posla je uglavnom dosta veliki. Veliki broj ljudi je u stalnom strahu da može biti otpušten i onda prihvataju nepovoljno radno vreme i manje plate. Naravno, mali broj rukovodilaca i najpoznatijih voditelja i reportera ima ogromne plate. Ako se posao radi savesno, objektivno i odgovorno i imate ozbiljan pristup, svejedno je gde ćete raditi. Moram istaći i humanost ljudi. Kada smo se doselili u Atlantu, izbio je požar u zgradi gde smo stanovali. Izgorelo je preko sedamdeset stanova uključujući i naš. Izgubili smo bukvalno sve, sem nekoliko fotografija, a u to vreme su mi bili u poseti roditelji iz Beograda, a deca su bila mala. Ali, kolege sa CNN-a su nesebično organizovali pomoć za nas i donosili su nam svojim kolima nameštaj i odeću.
U vreme društvenih mreža i interneta, ljudi sve manje imaju vremena za televiziju, radio i štampu. Kakva je situacija u Americi po pitanju tradicionalnih medija i da li ekspanzija interneta znači i manje posla za novinare? Kakav je status medija?
Rekao bih da je najveća promena u načinu na koji se mediji prate, a to je danas pre svega preko telefona i drugih elektronskih uređaja. Srednjoškolci rastu uz telefone, klipove na TikToku, Snapchatu, Instagramu, prati se Netfliks i drugi striming servisi. Mislim da tu postoji opasnost jer nešto što je slabog ili neproverenog kvaliteta može doći do velikog broja gledalaca. Istraživanja, međutim, pokazuju da mladi kada zasnuju porodice i odu da žive u kućama u predgrađima gledaju puno televiziju, a danas su recimo i veliki TV ekrani postali dosta pristupačni. Ali, rekao bih da je gledanje po zahtevu sve rasprostranjenije. Sa druge strane, ljudi iz Srbije i regiona kao i desetine miliona drugih ljudi u Americi, iz Poljske, Rusije, Indije, Kine, Vijetnama, Argentine, gledaju televizije iz zemalja odakle su došli. To je nekada bilo preko satelitskih antena, a danas se gleda preko aplikacija. U stvari, na današnjim televizorima kao što koristite aplikaciju za HBO ili Showtime isto tako koristite aplikacije preko kojih gledate TV programe iz Srbije i regiona. Praktično se ni po čemu ne razlikuje. Mi smo kod kuće zadržali samo jednu kutiju za kablovsku televiziju, ali čak i kablovsku gledamo preko aplikacija. Znači, blizu sto posto programa gledamo preko interneta.
TV emisija „Srpska razglednica iz Amerike“ spaja Srbiju i prekookeansku Ameriku. Svakodnevno ste u kontaktu sa našim ljudima u Americi. Šta im najviše nedostaje pri pomisli na Srbiju i da li planiraju povratak?
Ljudi su došli sanjajući o nekom novom životu i pre ili kasnije većina ga i ostvari. Ali, istovremeno uvek misle na Srbiju, žele da im deca govore srpski. Mnogi uvek sanjaju o povratku, pa makar samo da imaju stan tamo i onda znaju da se kad tad mogu vratiti. Sa druge strane, ukoliko ljudi imaju decu koja pohađaju škole u Americi, taj povratak je komplikovaniji. Takođe, zavisi i od zanimanja ljudi. Ljudi koji su finansijski stabilni i jaki, ređe razmišljaju o povratku u Srbiju. Ali, neko ko je došao sam, ovde je par godina i ne poseduje dokumenta za stalni boravak, više je nostalgičan i aktivno razmišlja o povratku kući. Imam utisak da ljudi što su skorije došli, više razmišljaju o povratku. Oni koji su druga, treća generacija, kojima su babe i dede došli ovde i ovde su rođeni, ređe razmišljaju o životu tamo. Međutim, poslednjih godina sve više i oni posećuju Srbiju, oduševe se hranom, gostoprimstvom, bezbednim životom, lepom prirodom i žele da što češće da putuju u Srbiju.
Aleksandar Žigić trenutno uređuje radio-program „Radio Avala Chicago“ i vodi jednočasovni radio program svake subote. Kakvo je interesovanje među našim ljudima ka radiju i domaćim medijima i gde Vas još možemo čuti i videti?
Radio Avala Chicago na programu je subotom od 1 do 2 popodne na stanici WNDZ 750AM, kada najviše ljudi ima u Americi na putevima, što znači da je to vrlo povoljno vreme za slušanje radija. Ljudi, zbog manjka slobodnog vremena kod kuće, najviše slušaju muziku u autu. Radio se generalno puno sluša, a posebno što vam pruža mogućnost da na srpskom jeziku dobijete savete lekara, čujete vesti o predsedničkoj kampanji i vesti o životu u Americi. Radio Avala Chicago, takođe, ima 24-časovni program na radioavala.com i preko besplatne aplikacije na Google Play Store-u i App Store-u. Može se slušati besplatno u celom svetu. Baš danas sam saznao da program možete pratiti i preko aplikacije Balkan Radio Stanice. Upravo sam primetio da je slušanost 24-časovnog programa porasla 100 posto u poslednjih mesec dana. Sve priloge i emisije obično možete gledati i na mom YouTube kanalu, koji je samo u poslednjih mesec dana dobio 350 novih pretplatnika.
Evo gde sve možete gledati emisiju Razglednica iz Amerike po vremenu u Čikagu:
RTS SVET: svake druge subote u 5:30 ujutro i 7 uveče. Pratite emisiju besplatno svuda u svetu preko RTS Planete, kao i preko MTEL aplikacije (GO4TV),
BN Sat: svake subote u 7:30 ujutro i 7:30 uveče i sredom u 6:45 ujutro. Pratite je preko MTEL aplikacije (doskorašnji GO4TV), kao i preko Balkaniyum-a, TV Balkan, Fast TV i drugih aplikacija,
TV AS: nedeljom u 1 popodne i sredom u podne. Pratite je preko MTEL ( GO4TV ) i EON (doskorašnji nettvplus) aplikacije,
TV LAV: ponedeljkom u 8 uveče i petkom u 11 uveče. Pratite je preko MTEL i EON (nettvplus) aplikacije.
Emisije takođe možete gledati preko mog YouTube kanala. Za sve informacije možete nam pisati na radio@radioavala.com ili nas pozvati na 1-224-286-4383.
Aleksandar Žigić je autor mnogobrojnih emisija kako u Srbiji, tako i u Americi. Radio je intervje sa Novakom Đokovićem, košarkašima Nikolom Jokić, Anom Dabović, Nikolom Bogdanović mnogobrojnim fudbalerima, bio u poseti Karađorđevićima u Milvokiju, izveštavao o izborima. „Razglednicom“ se i dalje trudi da slikom i glasom ne dozvoli da naš narod u Americi bude zaboravljen.
Izveštavao je i o događajima iz cele Amerike i Kanade, od festivala na Floridi do Kalifornije i Vindzora u Kanadi, mada najviše u Čikagu i široj okolini, takođe je imao priliku da izveštava i iz Evrope o srpskoj zajednici u Cirihu.
Aleksandar Žigić je novinar koji je dokazao da je velikim trudom moguće graditi uspeh u prekookeanskoj Americi. Uprkos jezičkoj barijeri i visokim američkim standardima, izborio se da ostavi svoj lični pečat u novinarstvu i da time ostane poznat kako srpskoj, tako i američkoj publici.
PIŠE: ANDRIJANA ŽIVANOVIĆ I FOTO, VIDEO: PRIVATNA ARHIVA
