Dušan Radović bio je poznat po svom stvaralaštvu još za vreme života. Danas se navršava sto godina od njegovog rođenja, a ono što je ostalo iza njega, autentičan je svedok kako prošlih vremena, tako i sadašnjosti.
Postoje ljudi koji se rode u Beogradu i nikada ne nauče da ga cene. Ima i onih kojima je ovaj grad samo usputna stanica. Međutim, Duško Radović, Nišlija po poreklu, je Beograd voleo, nadgledao i opominjao, ali i zadužio, budno motreći ga i obraćajući se svakog jutra u 7 i 15 putem radio talasa uz prepoznatljive reči: „Beograde, dobro jutro”.
Rođen je 29. novembra 1922. godine u Nišu, odakle se sa porodicom seli u Suboticu.
U Subotici je završio osnovnu školu i šest razreda gimnazije, da bi svoje školovanje iz oblasti filozofije nastavio u Beogradu.
Imao je brojna interesovanja iz sfere umetnosti. Kao pisac bavio se različitim formama. Pisao je aforizme, skečeve, najave i odjave, pesme i priče, ali i scenarije za igrane i dokumentarne filmove.
POVEZANE VESTI
Među brojnim emisijama, kako za decu tako i za odrasle, izdvajaju se „Bio jednom jedan lav”, „Tucite decu sve dok vam ne priznaju zašto ste ih tukli”, „Svaštara Duška Radovića”, „Na slovo, na slovo” i mnoge druge.
Voleo je decu i deo svog pisanog stvaralaštva posvetio je upravo njima – zbirka pesama „Poštovana deco” iz 1954. godine, „Smešne reči” iz 1961. godine, kao i zbirku priča i pesama „Pričam ti priču” iz 1963. godine. Lista je podugačka.
Njegova pisana reč namenjena deci donela je ono što su autori knjige „Pisci za decu i mlade” nazvali „drugčijim tretmanom detata”. Autori takođe ističu baš Radovića kao predvodnika novog talasa u našem stvaralaštvu, te ga karakterišu kao čoveka „blistavog dara, životne mudrosti, vedrog i pametnog rukopisa”.
Bio je glavni urednik „Pionirskih novina”, urednik programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac”, novinar „Borbe”, kao i urednik Studija B.
Ono po čemu ga ljudi pamte jeste upravo radio emisija Prvog programa Studija B i čuvene tri reči koje su građanima prestonice saopštavale da je novi dan došao – „Beograde, dobro jutro”.
Emisija je sa emitovanjem počela u julu 1975. godine i do samog kraja nije promenila formu niti vreme početka – tačno u 7 i 15 ujutru. Beograđani su i te kako cenili „jutarnju gimnastiku” moždanih vijuga koju je Radović vešto dostavljao iz zgrade „Beograđanke”.
U prilog tome govori i činjenica da su istoimene knjige prodate u neverovatnom broju primeraka, a sadrže samo deo tekstova koje je Radović pustio u etar. Iako je često putem aforizama kritikovao slušaoce, on je za njih i brinuo, ponekad iskazujući svoju brigu i doslovno.
Navršava se 100 godina od njegovog rođenja. Bio je poznat po svojoj spretnosti na rečima i strogoći lica koje je mudro promatralo grad koji ga je na prvi pogled kupio i kom je poklonio mnogo više od pukih reči.
Da li je on prisvojio Beograd ili je Beograd prisvojio njega, na kraju dana nije ni bitno.
Iza čoveka kao što je bio Duško Radović ostaju osmesi na njegov pomen, osmesi zasluženi njegovim rečima, knjigama, emisijama, filmovima, ujedno njegovim delom, a to se na kraju dana jedino računa.
Priču o ovom čoveku najprikladnije je završiti upravo jednim od mnogih njegovih aforizama, izgovoren 4. avgusta 1975. godine:
„Oni koji mnogo znaju – malo govore.
I obrnuto – najviše govore oni koji ništa ne znaju.
To ima veze.
Samo mišljenje može čoveka sprečiti da govori.”
IZVOR: DANAS I FOTO: PRINTSCREEN
