Tatjana Tanja Krstevski je jedna jaka, energična i uporna žena koja nikada nije odustala od svojih snova. Prevelika ljubav prema kameri i filmu uz visoku profesionalnost u poslu dovela je do velikog uspeha. Tanja Krstevski sada radi kao šef katedre prestižne filmske akademije TISCH u Njujorku gde nesebično deli svoje znanje i iskustvo mlađim generacijama.
Tanja Krstevski je renomirana direktorka fotografije koja je radila na različitim stranama sveta od Srbije, Kine pa sve do Amerike. Kao direktorka fotografije kroz filmove „Dubina dva“ i „Teret“ postigla je veliki uspeh i posebno mesto u svetu filma. Film „Teret“ je premijeru imao na Kanskom filmskom festivalu, dok je dokumentarni film „Dubina dva“ premijerno prikazan na Berlinalu, filmskom festivalu u Berlinu.
Tanja, rođena si i odrasla u Pančevu. Kako si se odlučila da odeš u Ameriku?
Moj odlazak u Ameriku se desio pre 4 godine zbog potrage za boljim životom. To nije bio san koji sam jurila celog života, iako je Njujork oduvek bio grad koji me je privlačio. Ja sam snimateljka, direktor fotografije, završila sam Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu i radila kao frilenser na filmu u poslednjih 15 godina. Tada je u Srbiji bilo teško probiti se kao žena u mom poslu, sada žene u mojoj struci već imaju više poslovnih prilika. Iako su mi govorili da je kamera za muškarce, ja sam gajila veliku ljubav prema snimanju i pravila svoj put uz pomoć porodice, profesora i kolega koji su me podržavali. Shvatila sam da u svojoj zemlji mogu da napredujem do neke granice i da nema dalje. Kada se odlazak u Njujork otvorio kao opcija, ja sam to rado prihvatila. Naime, pojavio se oglas za posao na akademiji TISCH i ja sam konkurisala. Javili su mi da sam primljena i da moram što pre da dođem u Njujork što je značilo da moram da napustim snimanje serije u Kini, ali nisam se pokajala. Nakon dve godine sam postala i šef katedre kamere.
Istraživala si različite umetničke pravce glumu, muziku i grafički dizajn. Kako si se odlučila za film i snimanje?
POVEZANE VESTI
Što sam starija shvatam važnost svih tih umetničkih formi kroz koje sam prošla, iako u tim trenucima nisam znala koliko će to da me oblikuje i da mi znači u životu. Potičem iz muzičke porodice, otac i brat su mi muzičari tako da je muzika bila deo našeg odrastanja, a moja mama je veliki filmofil tako da je i film nešto što je prisutno u mom životu od kada znam za sebe. Porodično smo gledali sve filmove, nismo imali ograničenja po pitanju uzrasta. Gledali smo sve od Hičkoka, Karpentera, Romana Polanskog što je u današnje vreme možda neprikladno za decu tih godina. Mene je to iskustvo ipak oblikovalo i obeležilo moje rano detinjstvo. Zatim sam upisala srednju školu i učila grafički dizajn, tako da je tada krenulo crtanje i slikanje, učenje istorije umetnosti. Tada nisam bila ni svesna koliko će to značiti za moju profesiju, konkretno za sliku bilo na filmu, bilo da je fotografija. Čak i u školi za vreme odmora dok smo snimali filmove, moje uloga je uvek bila snimatelj. Tako sam shvatila da želim da se bavim pokretnom slikom i snimanjem. Bavila sam se i glumom nekoliko godina u dramskom studiju u Pančevu, pravili smo naše amaterske predstave i bilo je jako zanimljivo.
Film na kome si radila “Teret” je imao premijeru na Kanskom filmskom festivalu i osvojio 25 nagrada na međunarodnom nivou, a drugi film “Dubina 2” je prikazan premijerno na Berlinskom filmskom festivalu. Da li si se nadala takvom uspehu?
Moram da priznam da sam jako ponosna na ta dva projekta i zahvalna što sam bila deo njih. Naravno, kada radiš neki film ne možeš ni da sanjaš šta će biti sa tim filmom. Ova dva projekta su bila poprilično teška za realizaciju zbog tehničkih zahteva i manjka budžeta. To je sve zahvalnost reditelja i scenariste Ognjena Glavonjića koje je moj kolega sa Fakulteta dramskih umetnosti. Naša saradnja počinje i pre ovih filmova, kada me Ognjen pozvao na snimanje njegovog diplomskog kratkog filma “Od pepela” i tada sam na Kustendorfu dobila nagradu za najbolju kameru “Vilko Filač”. Nakon nekoliko godina Ognjen je imao scenario da snimi film “Teret” ali je bilo teško zbog nedostatka sredstava, pa smo došli na ideju da nas troje snimimo dokumentarac “Dubina 2” na istu temu. Nakon godinu dana montiranja film je prikazan u Berlinu 2016 godine. Film je jako zanimljiv, ima posebnu formu i još uvek ostavlja publiku bez daha. Na osnovu uspeha tog dokumentarnog filma, Ognjen je dobio podršku i mi smo ušli u snimanje filma “Teret”. Imali smo 45 lokacija za snimanje što je bilo teško i zahtevno, ali smo uspeli. Ubrzo nakon završetka snimanja filma, ja sam dobila posao u Njujorku i odselila se. Godinu dana kasnije javili su mi da će film imati premijeru u Kanu. To je definitvno jedan od mojih najvećih uspeha do sada jer je Kanski filmski festival najveći filmski festival na svetu.
Snimanje je često jako naporan posao. Da li zbog toga tvoju profesiju svrstavaju u muške poslove i da li je takva podela uopšte realna?
Biti na setu definitivno jeste jako naporno i teško. Ipak, mislim da žena može da podnese fizički napor isto kao i muškarac, zavisi od nje same. Ja sam imala snimanja na kojima sam u blatu po mesec dana ili snimanja koja sam radila u Kini pred dolazak u Njujork gde oni nemaju slobodan dan jer se snima dok se ne završi pa smo radili čak i po 18 sati dnevno. Sve to može zvučati teško, ali ako volite svoj posao i pronalazite se u njemu uspećete koliko god to naporno bilo. Krenula sam da radim kao klinka, bila sam focus puller i drugi asistent kamere, a svi su me čudno gledali kada dođem na set i sednem za kameru. Ipak, sa obzirom na činjenicu da žena ima predispozicije da bude majka i da rađa, to je dovoljna potvrda da ona može da podnese i fizički napor. Naravno, sada je situacija za žene i u mojoj profesiji drugačija, štaviše snimateljke su jako tražene.
Sada radiš kao šef katedre na filmskoj akademiji TISCH i predaješ kameru. Kako ti se dopada taj pedagoški posao i kakve sve izazove nosi sa sobom?
Nakon više od 10 godina snimanja, konstantnog posla nekada čak i bez odmora kada se projekti preklapaju, pedagoški posao je jedno sasvim novo iskustvo za mene. U početku mi je bilo teško dok nisam upoznala posao, ali sam pratila svoju intuiciju i pomalo prepisivala od svojih profesora koje sam smatrala kvalitetnim. Skupila sam sva stečena iskustva i potrudila se da ih prenesem svojim studetnima. Intuicija mi je govorila da teba da im dam sve što znam i sve što jesam, a da će oni sami prihvatiti ono što im je najkorisnije za posao u budućnosti. Njujork je specifičan grad jer tu dolaze studenti iz svih krajeva sveta, a svaka sledeća generacija sa sobom donosi nešto novo. Ja kao profesor moram konstantno da radim na sebi i usavršavam se da bi ta predavanja bila sveža. Profesura sa sobom nosi i odgovornost. Na primer, postojali su trenuci kada se prepadnem koliko je moja reč uticala na nekog studenta, zato stalno u ovom poslu treba biti obazriv. Prvi put u istoriji Tiša, a škola postoji jako dugo, završili su je čak Jim Jarmush i Martin Scorsese, dvoje studenata je dobilo nagrade na Kamera EMAG festivalu. To su moji studenti, moja prva generacija. Nema ništa lepše nego kada vidiš uspehe svojih studenata, to je najveća sreća za svakog profesora.
Da li si stroga profesorka? Koliko pored rada na akademimiji stižeš da radiš i na nekom projektu?
Kada zatreba, umem da budem. Ali više gradim prijateljski odnos sa studentima i jako sam direktna što me verovatno izdvaja od drugih profesora koji su iz Amerike. Specifično je da za ove četiri godine koliko predajem u školi, godinu ipo dana je bila pandemija pa se nije puno ni snimalo ovde u Americi. Ipak, prethodnih godina bila sam aktivna kroz snimanje filma u Kini. Snimam i to je neophodno, ne bih ni volela da mi se život svede samo na profesuru jer je ipak snimanje filmova moja pasija i ne bih se toga nikada odrekla. Poslednje što sam radila, krajem prošle godine ovde u Njujorku sam producirala i režirala spot za pesmu “Fight” za muzičara Pharoahe Monch i njegov novi bend koji se zove “Th1rt3en”. Ponosna sam na taj projekat i saradnju sa Cypress Hill zato što sam ja dete hip hopa, pa mi je prilika da radim za njih posebno značila. Imam u planu još nekoliko projekata u Americi.
Dok si bila u Srbiji sarađivala si sa mnogim našim rediteljima poput Srđana Dragojevića, Emira Kusturice, Gorana Markovića. Da li bi nekoga mogla posebno da izdvojiš, koliko ti je saradnja sa njima pomogla u profesionalnom razvoju?
Ne bih da izdvojim nikoga, ali mi je saradnja sa tim ljudima bila velika čast pogotovu u tom periodu kada sam se razvijala kao filmadžija. Prilika da budem u društvu tih ljudi i da učim od njih je zaista bila privilegija za mene i to mi je bila velika škola. Od svih navedenih najviše sam radila sa Srđanom Dragojevićem i on je vrlo inspirativan reditelj od koga može puno da se nauči. Svi su zaista veliki profesionalci, a ujedno i potpuno drugačiji ljudi tako da sam od svih uspela da naučim po nešto novo.
Već nekoliko godina živiš u Njujorku, da li možeš da napraviš poređenje između srpske i američke filmske industrije?
Generalno, na kraju se svede na isto. Film je film i bilo da je snimanje u Kini, Americi ili kod nas dosta je to slično jer je pravljenje filma jedan univerzalni jezik. Naravno, postoje i razlike. Mi u Srbiji vrlo često mi imamo male budžete za filmove, dok u Americi imate celu filmsku industriju i Holivud. Sa druge strane, Amerika nema Ministarstvo kulture koji ima fond gde jednom godišnje možete da aplicirate i da dobijete finansijsku podršku na osnovu koje dalje prikupljate sredstava za svoj film. U Srbiji se dobije početna finansijska podrška od Filmskog centra Srbije pa na osnovu toga se dalje prikupljaju sredstva, dok u Americi morate da nađete investitora od samog starta i to je mnogo teško postići. To su neke stvari kojih naši ljudi možda nisu ni svesni.
Da li imaš neki savet za mlade kolege i da li bi im preporučila Njujork za život i profesionalni razvoj?
Moj savet za mlađe generacije je da počnu da gledaju stare filmove, da odaberu jednog reditelja i naprave mu omaž, pa tako redom. Polanski, Kjubrik, Kurosava, Tarkovski. Pored gledanja filmova, pre svega budite i ostanite dobri i skromni ljudi jer filmski svet ume da utiče na čoveka i jako je lepo videti da neko ima dobre namere i želi da podeli svoje znanje sa drugima. Njujork bih preporučila svima da u nekoj fazi života dođu i dožive ovaj grad. U Njujorku možete puno da naučite i steknete dosta novih iskustava jer je ovo najmultikulturalniji grad na svetu. Ja mislim da svi koji dođu i vide kako ljudi mogu da žive u ljubavi i slozi iako su različiti i drugih religija, to bude najdivnija stvar i lekcija koju svako može da odnese iz ovog grada. Sa druge strane život ovde ume da bude jako surov, ljudi su uglavnom upućeni sami na sebe, ima pravih prijateljstva ali grad je velik pa samim tim i dosta suroviji.
Tanja Krstevski je žena koja je imala svoj cilj, svoj san i u tome je uspela. Put do uspeha, od brojnih nagrada za najbolju snimateljku do profesorke na prestižnoj akademiji TISCH u Njujorku nije bio nimalo lak.Vredan rad, trud i kreativnost ali pored toga i nesebično deljenje svega što zna, dovelo je Tanju i na poziciju omiljene profesorke među njenim studentima. Tanja Krstevski je i dalje velika inspiracija i motivacija mlađim generacijama i uvek je tu za njih da pomogne i odgovori na sva njihova pitanja. Tanju možete zapratiti preko njenog Instagram i Facebook profila.
PIŠE: MARINA VUČKOVIĆ I FOTO: PRIVATNA ARHIVA
