Srpski jezik nije samo sredstvo komunikacije – on je temelj kulturnog i nacionalnog identiteta naroda koji ga vekovima čuva, neguje i prenosi. Pripada grupi južnoslovenskih jezika i ima jednu osobenost koja ga izdvaja među mnogim jezicima sveta – koristi dva pisma: ćirilicu i latinicu. Dok je ćirilica zvanično pismo u Srbiji, latinica je široko rasprostranjena u svakodnevnoj upotrebi, naročito u medijima, na internetu i u poslovnom okruženju.
Međutim, ćirilica ima posebno mesto u srcu srpskog naroda. Nije samo istorijsko nasleđe – ona je simbol trajanja, doslednosti i autentičnosti. Njenu savremenu formu dugujemo Vuku Stefanoviću Karadžiću, velikom reformatoru jezika i pisma. U 19. veku, Vuk je napravio radikalan i vizionarski iskorak – pojednostavio je i standardizovao srpski jezik i stvorio pismo koje i danas koristimo. Njegovo pravilo „Piši kao što govoriš, čitaj kao što je napisano“ postalo je osnova moderne srpske pismenosti.
Ova reforma je donela jasnost, logičnost i jednostavnost, ali i otvorila vrata širem narodu da se opismeni i izrazi. Do tada je jezik bio rezervisan za administraciju, crkvu i elitu, dok je Vuk, oslanjajući se na narodni govor, stvorio temelje jezika koji je živ, bogat i pun nijansi.
Srpski jezik je riznica narodnog duha. U njemu se ogleda vekovno iskustvo, mudrost i životna filozofija jednog naroda. Poslovice, izreke, narodne priče i zagonetke prenose se s kolena na koleno, kao nepisana zbirka moralnih pouka, saveta i opisa svakodnevnih situacija. Neke od njih su gotovo univerzalne: „Ko rano rani, dve sreće grabi“, „Nije zlato sve što sija“, „Bez muke nema nauke“. Ove jednostavne rečenice sadrže višeslojne poruke i pokazuju koliko jezik može biti bogat čak i u svojoj najkraćoj formi.
Zagonetke i priče iz narodne tradicije nisu služile samo zabavi, već i obrazovanju i očuvanju zajedničkih vrednosti. Kroz njih su se deca učila snalažljivosti, moralu, humoru, a odrasli su se podsećali na univerzalne istine koje vredi poštovati. Na primer, „Ide, ide, nikuda ne stigne. Šta je to?“ – odgovor je vreme. Ove male jezičke igre čuvaju duh naroda kroz vekove.
Pored narodnih izraza, srpski jezik poseduje i bogat književni korpus – od narodnih pesama, epova i lirike, do savremenih književnih dela. On je jezik velikih pisaca poput Njegoša, Iva Andrića, Meše Selimovića, Danila Kiša i mnogih drugih koji su svojim delima obogatili svetsku literaturu.
Danas, u vremenu digitalizacije i sveprisutnog uticaja engleskog jezika, srpski jezik i ćirilica suočavaju se sa izazovima opstanka u punom sjaju. Sve češće, mladi koriste latinicu, a strani izrazi preplavljuju svakodnevni govor. Ipak, sve više inicijativa, škola i kulturnih ustanova podstiče povratak ćirilici, kao znaku identiteta i poštovanja prema nasleđu.
Jer jezik nije samo sredstvo da nešto kažemo – on je način na koji mislimo, osećamo i pripadamo. A ćirilica je nit koja povezuje prošlost, sadašnjost i budućnost srpskog naroda.
Kao što je Vuk Karadžić rekao: „Narod koji izgubi svoj jezik, prestaje da bude narod.“ Zato čuvajmo i negujmo ono što nas čini onim što jesmo.
FOTO: YOUTUBE PRINTSCREEN
