Zana Ranđelović Brown rođena je u jednom malom gradu u istočnoj Srbiji, Boru. Nakon završene gimnazije, upisala je studije pejzažne arhitekture u Beogradu i odlučila da preko programa Work and Travel ode u Ameriku. Kroz putovanje po Americi, Nju Orleans je posebno oduševio jer je drugačiji grad, predstavlja zanimljiv miks Evrope, Amerike i Afrike i tu je odlučila da nastavi svoj život. Otkrivajući lepote Nju Orleansa u krugu najbližih prijatelja, umetnost u njoj je neprestano bujala i reflektovala se kroz sjajna umetnička dela.
Uspešna i talentovana umetnica Zana Ranđelović Brown uspela je da kroz svoje slike, od kojih je svaka umetničko delo za sebe, dopre u mnoge domove ne samo širom Amerike i Evrope, već i dalje. Njene slike su prepoznatljive, a ženstveno izražavanje u kombinaciji sa prirodnim elementima uz dodatak spiritualnosti i misticizma jeste ono što karakteše njenu umetnost. One nam poručuju da su u stvari svi odgovori u nama, i samo treba da zatvorimo svoje oči za spoljašna opažanja, a otvorimo ih iznutra i zavirimo u sebe.
Zano, kako su izgledali tvoji počeci u Americi?
Ubrzo po dolasku u Nju Orleans, upisala sam fakultet za dizajn enterijera i umetnosti (Fine art) ali školovanje je bilo preskupo za naše uslove, tako da sam se odlučila da radim kao bartender u jednom klubu da bih otplatila školarinu. Radila sam puno, pogotovu noćne smene, a pored toga, na fakultetu sam uzimala maksimalan broj časova da bih što pre završila studije. U toku dana sam učila i išla na prakse, a noću sam radila u klubu. Iako nije bilo lako, to je bio period mog najvećeg ličnog odrastanja i ostao mi je u divnom sećanju. Nakon završenih studja sam radila kao projektant i dizajner enterijera, a zatim sam se spontano, malo po malo preorijentisala na slikanje i sada se samo time bavim.
Kada si otkrila da imaš sklonosti ka likovnom izražavanju?
POVEZANE VESTI
Kao i svaki kreativac, rodi se čovek sa tim i to se vidi od najranijeg detinjstva. Sećam se da sam još kao dete volela da crtam tako da je to vizuelno izražavanje kod mene bilo prisutno odmalena. Ratno stanje je obeležilo veliki deo mog školovanja u Srbiji, i ta vremena nisu baš davala vetar u leđa za razmatranje ikakvog kreativnog izražavanja kao buduće profesije. Iako sam obožavala da crtam i slikam, nisam gajila baš neke iluzije da ću se time zaista baviti. Svi oko mene, pa čak i ja sama, više su tu moju umetničku crtu posmatrali kao hobi. Sva sreća, umetnost nekako uvek nađe svoj put.
Kako počinje tvoj kreativni proces? Da li se više prepuštaš radu, kreneš pa kako ispadne ili imaš neke svoje rituale za pripremu?
Često se šalim i kažem da kada sam počela da se bavim slikanjem ja sam čekala na inspiraciju, a sada sednem da radim, pa inspiracija sama naiđe. Kao i za svaki drugi posao rutina je jako bitna, tako da kada redovno slikam sve ide mnogo lakše, pa čak i bolje. Naravno, postoje oni ekstremni izlivi inspiracije i kada naiđu uopšte mi nije bitno koje je doba dana ili noći, ja ih čvrsto uhvatim, ne puštam i iskoristim do poslednjeg atoma. Međutim, to nije svakodnevna realnost, češće se dešava da se ujutru probudim i odem da slikam kao da obavljam bilo koji drugi posao. Imam neke sitne rituale, a jedan od njih je dugo ispijanje kafe koju obično nosim sa sobom kroz ceo studio. Kao i svaki drugi posao, što se češće, više i studioznije radi to su i rezultati bolji.
Imaš prepoznatljiv stil slikanja, centralna figura tvojih slika je žena. Šta je tema tvojih slika i odakle crpiš inspiraciju?
Teško je reći gde je jednoj ideji početak, a gde kraj. Ono što je meni očigledno je da me je uvek inspirisala ženska energija i snaga koja iz nje proizilazi. To se negde reflektuje na svim mojim slikama i postalo je i moj prepoznatljivi stil. Često slikam ratnice sa zlatnim oklopima od masliniovih grana. One na prvi pogled izgledaju veoma krho, ali se naslućuje ta njihova božanska unutrašnja snaga. Jedna od sveprisutnih ideja je da se sve nalazi u nama i dolazi iz nas samih. Na svojim slikama često predstavljam figuru zatvorenih očiju koja je zagledana ka unutra i iz te unutrašnje ideje ona cveta i raste spolja. Međutim svaka slika nosi sa sobom neku pod ideju, pod misao, pod emociju. Ono što je konstantno je izražavanje feminističke snage u kombinaciji sa prirodnim elementima uz dodatak spiritualnosti i misticizma, i to i jeste ono što ljudi prvo primete na mojim slikama.
Tvoje slike su deo kolekcije mnogih ljubitelja umetnosti širom sveta. Na koji način promovišeš svoj rad i kako zainteresovani mogu da te kontaktiraju i da kupe neku od tvojih slika?
Kada je jedno umetničko delo završeno, ono postaje nezavisna forma. Ukoliko se slika plasira kroz galeriju ili nekog posrednika, često ne znam gde im je konačno odredište. Međutim, imam tu sreću da me kolekcionari i direktno kontaktiraju, tako da sam bila u prilici da svoje slike lično šaljem širom Evrope i Amerike. Od nedavno jedna internacionalna kompanija ima pravo na par mojih starijih slika, pa printove tih slika počinjem da viđam u nekim, za mene dalekim zemljama i gradovima poput Dubaija, Indije, Rusije i drugih. Ove stvari su za mene, koja i dalje slikam u svom skromnom studiju, još uvek šokantne. Pored toga, izlažem u par izložbenih prostora u Americi. Smatram da je ovaj tradicionalni način izlaganja još uvek bitan, jer daje određeni kredibilitet. Takođe, sama plasiram svoju umetnost preko društvenih mreža i web sajta. Socijalne mreže su zaista preuzele primat i tamo imam najbolji odziv među ljudima koji prate moj rad. Volim kada imam direktan kontakt sa kolekcionarima, zato što je to kvalitetnije i prisnije iskustvo i za njih, a i za mene kao umetnika.
Na koji način se umetnost doživljava u Americi, a na koji načinu Srbiji? Da li se umetnost više ceni u Americi?
Srbiju posećujem često radi odmora i viđanja porodice ali nisam tamo vezana poslom, pa ne mogu da govorim kakva je umetnička scena u Srbiji u tom smislu. Ono što je činjenica jeste da je umetnička scena često diktirana finansijskim aspektom. Amerika ima mnogo više kapitala za ulaganje u umetnost, kako iz državnog, komercijalnog, tako i privatnog sektora. U Srbiji je ta moć dosta manja, tako da postoji i manje ulaganja u umetnost. Mislim da je lakše biti umetnik u Americi, u smislu umetnik koji živi od umetnosti.
Jedna od tvojih slika se nalazi na naslovnici magazina „Inside New Orleans“. Da li ti pažnja kao umetniku prija ili si više tip umetnika koji voli da se drži po strani?
Iskreno, to zavisi od dana do dana. Ponekad sam potpuno introvertna i bukvalno se povučem u sebe. Postoje i oni drugi dani kada iz mene izađe ektrovertna osoba, kada volim da pričam i da sam među ljudima i onda mi prija ta pažnja i ideja da ljudi prepoznaju moj rad kao nešto vredno pomena. Zbog tog polariteta se uvek teško uklapam. Međutim, tu se krije i moj najveći uspeh, sloboda da živim svoju istinu po sopstvenom etalonu i po svojim ličnim nahođenjima.
Kakvi su ti dalji planovi za budućnost i da li možda uključuju i neku izložbu u Srbiji?
Volela bih, zašto da ne. Bilo bi lepo, ako me neko bude pozvao rado ću se odazvati jer ta izložba u Srbiji stoji u mojim željama. Što se tiče planova, ne mogu reći da sam dobra u sprovođenju istih, pogotovu u određenom vremenskom roku. Na primer, sprema se tokom cele godine moja samostalna izložba koja je trebala da bude u maju, ali sada je već evidentno da neće biti spremna za maj. Tako da sada prolongiram da to bude novembar. Uvek imam neke planove, samo vremenska realizacija bude sa umetničkom slobodom.
Mnogima omiljena, veoma talentovana umetnica Zana Ranđelović Brown je prošlog meseca bila deo postavke „Art in Bloom“, Muzeja umetnosti u New Orleansu. Učestvovala je sa svojom slikom „Fly With Me“ i radila instalaciju „Cage of Golden Hostility“. Oba dela govore o unutrašnjem rastu i slobodi u okvirima limitirajućeg i često nenaklonog okruženja. Ukoliko i vi želite da u svoju kolekciju uvstite neku od njenih slika, možete posetiti njen web sajt ili je zapratiti putem Instgram i Facebook profila i dobiti sve informacije.
PIŠE: MARINA VUČKOVIĆ I FOTO: PRIVATNA ARHIVA
