Zdravko Šotra je dao nemerljiv doprinos srpskoj kinematografiji i gotovo je nemoguće izdvojiti neku od njegovih serija ili filmova. Podsećamo na nekoliko serija i filmova koje je publika obožavala i kojima se svaki put iznova vraćala.
Obraz uz obraz
Kada se danas kaže Obraz uz obraz, to će, naročito kod starije generacije televizijskih gledalaca, izazvati osmeh na licu.
Ovaj legendarni TV šou, sa najvoljenijim glumačkim parom, Milenom Dravić i Draganom Nikolićem u ulozi domaćina, nastao je između 1972. i 1974. godine i bio je prava prekretnica na Televiziji Beograd, s obzirom na to da do tada u Jugoslaviji nije bilo izgrađene tradicije šou programa.
Ambiciozno, svetski osmišljen, u samom početku je podigao lestvicu ukusa kada je reč o zabavnom programu. Epizode koje su vrcale od humora i razigranosti u ono vreme pisali su mladi pisci, danas već legendarni televizijski i radijski autori poput Ljubivoja Ršumovića, Dušana Radovića, Predraga Perišića i Zdravka Šotre koji je ujedno i režirao najvoljeniji šou program u Jugoslaviji.
Kroz ovaj šou prošle su neki od najznačajnijih ličnosti iz sveta muzike, filma, televizije – imena koja danas sa nostalgijom podsećaju na jugoslovensku popularnu kulturu – Kornelije Kovač, Leo Martin, Miki Jevremović, Mija Aleksić, Zdravko Čolić, Nada Knežević, Miodrag Petrović Čkalja, Bisera Veletanlić, Jelisaveta Sablić, Krunoslav Kićo Slabinac, Dušan Prelević, Zoran Radmilović, Dragan Zarić, Josipa Lisac, Vlastimir -Đuza Stojiljković i mnogi, mnogi drugi.
Rečima legendarnog Bogdana Tirnanića koji je Obraz uz obraz dočekao hvalospevima: „Bitna poruka ovog programa je da ukus oslobađa. Pokazuje da je zabavljati se – nešto ljudsko!“
Više od igre
Serija Više od igre jedana je od više zajedničkih projekata scenariste Slobodana Stojanovića i Zdravka Šotre. Serija je premijerno emitovana 1977. godine, a njena popularnost ne prestaje ni posle skoro pola veka.
Radnja se odvija u Gradini, izmišljenoj varošici u Srbiji i prati zbivanja u periodu od 1931. do 1941. godine. Godina 1931. je bila godina u kojoj je vladala velika ekonomska kriza, 1937. je godina preporoda i sudara s fašizmom, a 1941. je godina ustanka.
Serija beleži sve događaje prateći ih u maloj sredini. Poseban segment serije čini i rivalstvo između dva fudbalska kluba – Građanskog i Radničkog, gde je loptačka igra samo povod, a sve ono „više od igre“ je suština.
Ova kultna TV serija prepravljena je u film sa dodatnim materijalom koji ranije nije viđen na televiziji. Film je omaž legendama jugoslovenskog glumišta, od kojih mnogi nisu više živi.
Idemo dalje
Za generacije koje su odrastale početkom osamdesetih serija Idemo dalje nostalgično ih vraća u detinjstvo.
Film je 1982. godine režirao Zdravko Šotra po scenariju Slobodana Stojanovića.
U tek oslobođeni gradić u Srbiji dolazi mlad učitelj, partizan. Njegova ratna, partizanska „pedagogija” sudara se sa starim metodama rada u školi. Deca su, naravno, uvek uz svog učitelja, iskrenog druga.
Priča je, u stvari, dečije sećanje i pamćenje jednog vremena koje je ostavilo duboke tragove u ranjivim mladim dušama čitavih pokoljenja.
Na Filmskim susretima u Nišu 1983. godine, nagradu za najbolji Glumački par godine po izboru čitalaca TV Novosti dobili su Ena Begović za ulogu Milice i Dragan Nikolić za ulogu Miloša.
Priče iz radionice ili Šesta brzina
Mini serija Priče iz radionice snimana je uporedo sa filmom Šesta brzina i ostavila je snažan trag u ovom žanru, kako zbog efektne životne priče, tako i zbog glumačke ekipe, koju je predvodio Zoran Radmilović. Zdravko Šotra je uradio scenario po motivima priča koje je napisao beogradski automehaničar Dragiša Krunić.
U središtu serije je automehaničarska radionica, ljudi koji rade u njoj i oni koji kroz nju prolaze, bilo kao stalne mušterije bilo kao slučajni namernici.
Beogradski automehaničar Života voli svoj posao, a u njemu ne vidi stvari i brojke, već isključivo ljude. Želi da čuje svačiju priču, želi da svakom pruži šansu. Sve zanimljivosti koje doživljava beleži u svom dnevniku, ogromnoj knjizi zvanoj Kupusara.
I ova serija je na Filmskim sustretima u Nišu, 1982. godine dala Glumački par godine po izboru čitalaca TV Novosti. Priznanje je pripalo Mira Banjac za ulogu Savete i Zoranu Radmiloviću za ulogu Živote.
Braća po materi
Rađen je prema istoimenom romanu Jovana Radulovića, film Braća po materi, Šotra je režirao 1988. godine.
Dva brata, jedan Hrvat a drugi Srbin, od iste majke a različitih očeva, ustaše i partizana, odrastaju u surovom vremenu i još surovijem podneblju kninskog krša. Roditelji im ginu, a njihovi putevi se razilaze pre nego što upoznaju jedan drugog
Kasnije, braća uspostavljaju kontakt i njihovi odnosi evoluiraju: od nepoverenja i odbojnosti pripadnika dva različita sveta i sistema, do onoga što ih vezuje, a to je da su braća po materi i da se svaki na svoj način ogrešio o zakone društva.
Film je osvojio nagradu za najbolju režiju na Festivalu JRT u Neumu; Mimozu na filmskom festivalu u Herceg Novom, nagradu na Festivalu u Sopotu i Pragu.
Boj na Kosovu
Film je snimljen 1989. godine za potrebe državnog obeležavanja 600 godišnjice Kosovske bitke. Po scenariju Ljubomira Simovića, koji je izvršio adaptaciju svog ranijeg dramskog dela Boj na Kosovu, Zdravko Šotra je na raspolaganju imao samo mesec i po dana.
Realizacija čitavog filma, uključujući traženje lokacija, snimanje i montažu, realizovana je za devedeset dana.
Za potrebe filma, Šotra je okupio ekipu od 150 ljudi, među kojima i oko 30 tada najpoznatijih glumaca. U scenama boja angažovano je oko hiljadu statista i četrdesetak konja.
Međutim, zbog ograničenog budžeta i kratkog roka snimanja, u filmu se provuklo nekoliko „zanatskih“ grešaka, što je u jednom trenutku izazvalo veliku pažnju javnosti i zasenilo kvalitet samog filma.
U jednoj od scena, u daljini se vidi traktor, a na polovini bitke u pozadini prolazi crveni kamion. Takođe, pojedini statisti se vide u farmerkama, trenerkama i patikama, a jedan statista gine čak 17 puta.
Lajanje na zvezde
Da je Zdravko Šotra genijalan režiser mnogi su priznali onog trenutka kada je ekranizovao jednu od najlepših ljubavnih priča. Istoimena knjiga Milovana Vitezovića postala je za kratko vreme jako popularna. Premijerno prikazan 1. juna 1998. godine, film je zahvaljujući pozitivnim kritikama i komentarima ušao u anale srpske kinematografije.
Radnja filma odvija se početkom šezdesetih godina u izmišljenim Moravskim Karlovcima. Avanture profesora i učenika gimnazije u ovoj provinciji su prepoznatljive, a replike svih junaka i danas se sa velikim entuzijazmom izgovaraju.
Tema filma je univerzalna, ne postoji politička dimenzija, a u njemu preovladava humor. Maturanti odeljenja IV-2 susreću se sa svakodnevnim problemima, a rešavaju ih svojom snalažljivošću, odanim prijateljstvom, luckastim postupcima i beskrajnim humorom.
Najveći deo filma prikazuje ekskurziju maturanata u glavnom gradu i na primorju. Najlepši deo školskog života predstavlja upravo ova avantura u kojoj glavni protagonisti pokušavaju da dokuče lepotu ljubavi i večnog prijateljstva.
Zona Zamfirova
Šotrina adaptacija književnog dela Stevana Sremca Zona Zamfirova (2002) prema nekim procenama bio je najgledaniji domaći film svih vremena sa 1.200.000 gledalaca u bioskopima. Do danas je ostao jedan od domaćih filmova čija se repriza ne propušta.
Film obiluje južnjačkom starogradskom muzikom, koja je objavljena na dva kompakt-diska: Zonina muzika i Manetova muzika.
Nagradu za najbolji Glumački par godine po izboru čitalaca TV Novosti dobili su Katarina Radivojević za ulogu Zone i Vojin Ćetković za ulogu Maneta na Filmskim susretima u Nišu 2003. godine.
DVD izdanje filma je izašlo 1. oktobra 2003. godine. Na njemu se nalaze posebni dodaci, kao što su: Doživljaji sa snimanja, trejler, intervjui sa rediteljem i glumcima, foto galerija, izveštaj sa premijere filma u Sava centru i muzički spotovi.
Ranjeni orao
Prva adaptacija knjige Mir Jam Ranjeni orao je postigla izuzetnu popularnost tokom emitovanja i stekla status najgledanije srpske serije. Od materijala iz serije, montiran je istoimeni film.
Šotra je na ideju da napiše scenario došao nakon što je pogledao komičnu predstavu po motivima Ranjenog orla u Ateljeu 212, kao i na predlog prijatelja. U februaru 2008. je poslata zvanična ponuda Radio-televiziji Srbije da sa Košutnjak filmom zajedno rade projekat, što je prihvaćeno.
Snimano je na preko devedeset lokacija, najviše u Beogradu i okolini, Trebinju i Rosama. U seriji se pojavilo oko 100 glumaca, koje su birali Šotra i Slobodan Terzić.
Iako se u romanu Anđelka zbog posla preselila u Makedoniju, Šotra je taj deo radnje premestio u svoje rodno Trebinje, jer je „veoma piktoralno, sa veoma lepim pejzažima i veoma lepim, očuvanim starim gradskim jezgrom”. Tako je „Anđelkina kapija” u Trebinju postala turistička atrakcija.
Poslednju epizodu 15. januara 2009. gledalo je 3,3 miliona ljudi, što je učinilo da Ranjeni orao bude najgledanija domaća serija svih vremena.
IZVOR: RTS I FOTO: PRINTSCREEN
