Suze, poljupci i zagrljaji na aerodromu nekoliko puta godišnje, tužna su scena koja zadesi sada već većinu srpskih porodica. Neki su otišli, neki su se vratili, a neki tek kuju plan kako se dočepati tla sa one strane okeana i obezbediti najbolje za svoju porodicu. Saša Petrović iz Srbije je u Torontu u Kanadi već tri decenije i svoje utiske o prestonici, korona virusu posle boravka u domovini, ali i tužnoj sudbini “povratnika” i “stranaca” odlučila je da podeli na društvenim mrežama u grupi koja okuplja naše građane koji žive u Kanadi i sve one koji se interesuju za život preko okeana. Mi vam njen tekst prenosimo u celosti.
“Vratih se (ili dođoh) u Toronto prošle nedelje. Više ne znaš ni da li se vraćaš ili dolaziš nakon tri decenije preletanja okeana, svaki put kad je nostalgija jeftinija od bilo kakve karte… O samom letu i sletanju u Toronto sam pisala, pa da to preskočimo, taman mi se normalizovao pritisak. Što se Srbije tiče, Kovid kao da se desio u davno prošlom vremenu, osim ako ne idete u tržne centre, banke i državne institucije. Ulice pune ljudi, restorani i kafići krcati, bazeni otvoreni, Ada puna ljudi, sunce, 30 – 40 stepeni non-stop, Guča, vašari, splavovi, koncerti. Ljube se i grle na sve strane, niko nikoga ne hapsi. Doduše, žali se komšinica što je glasna muzika, ali ne zove miliciju, a ni obezbeđenje. Pritom, sutradan te pozove na kafu, više da priupita “a ko je to bio kod tebe”, nego što joj se pije kafa. “‘Ajde majke ti, sama stalno, ne laži”. Elem, ili nešto sa tobom nije u redu ako si sama žena, ili lažeš, ali nema veze, bitno da se piju kafe, pozdravlja po hodnicima, trči na pijacu, miriše gibanica”, opisuje Saša Petrović .
Neobične navike naših ljudi, ipak joj nedostaju u Kanadi, opisuje da je teško poverovati koliko su se stvari u Srbiji promenile, a naš narod ostao dosledan sebi.
“Pa nekako ti ne silazi osmeh sa lica, toplo, tvoje. Kod mene u centru Toronta doduše zamiriše “Tim Hortons” preko puta, ali nit’ miriše ista kafa, nit’ me ko pozvao na istu… Beograd se gradi, ko nije bio dugo, da ga ne prepozna. Kranovi na sve strane, niču zgrade i čitava naselja. Ko kupuje stanove od 2000-3000 po kvadratu ne znam, ali očigledno se prodaju. Stranih firmi ima dosta. IT sektor na zavidnom nivou. Ko hoće da zapne da radi, živi bolje nego u Kanadi, potpisujem i to iz sve snage. Majstora sam uzela za kuću da završim. Jedan dan Petrovdan, drugi prevruće, treći se zapio prethodnu noć, četvrti stiglo dete od bivše žene, peti je došao. Za vikend se peče prase pa ne može. U sredu smo se videli ponovo. Tako u krug, što je trebalo da se završi za nedelju dana, uzelo dva meseca. Pritom ništa manje nije placen od majstora u Torontu, kad se pretvori u satnicu. E onda smo se iskukali kako se nema za leba, ali sledeće veče na brzaka daj i plafonjere da se nameste pre odlaska na more dve nedelje”, piše Saša.
U nastavku opisuje i šta ostane kada nostalgija dođe po svoje, a ljubav i želja za životom u domovini prevagne, pa se kofera punih očekivanja, iseljenici vraćaju kući.
“Dosta mojih poznanika se vratilo u Srbiju. Ali ne u gradove, nego su se rasuli po selima. Sa asfalta krenuli u beli svet, pa im se smučio isti. Avala, Kosmaj, Krčedin, Slankamen, Progar…umesto Vračara, Zemuna, Novog Beograda…koja milina. Koji mir. Sabiranje računa, podvlače se bilansi. Zeznuto. Znaš sve, a vreme da vratiš ne možeš. Pa se posećuju, izbeglice iz Kanade. Više ne pripadaju nigde, tamo su “povratnici”, odakle su se vratili “stranci”, pa prave svoju enklavu, k’o Jevreji posle rata. Deca im ostala sa strancima po Kanadi ili su i sami postali stranci. Suznog oka, pogled u stranu, “Oj živote varalice”…a “otišao sam da njima bude bolje”, piše Saša Petrović na kraju svoje objave.
IZVOR: BLIC.RS I FOTO: PIXABAY
