Kada pomislimo na Majami, najpoznatiju atrakciju Floride, asocijacije su nam prelepe plaže, topla klima i kokteli. Zamisao da u sred Majamija sedite u balkanskom restoranu, jedete mediteranske pljeskavice, ćevape i ispijate rakiju, obistinio je Miroslav, ljubazni Banjalučanin, vlasnik restorana Rakija Lounge i Rakija Grill. Uspeo je da ostvari ono što je i njemu nedostajalo, kada je u više navrata dolazio u Majami kako bi istraživao područje.
Rakija Lounge i Rakija Grill restorani omogućili su našim ljudima da se osećaju kao kod kuće. Toplo i opuštajuće okruženje, balkanska hrana i ljubazno osoblje obezbedili su našim ljudima da uživaju u prijatnom ambijentu. Preko 10 godina rada na kruzeru, traganje za receptima, padovi, rizici, ogromni gubici bili su potrebni da se dese, kako bi Miroslav ostvario svoj san.
Odluku da odete u Ameriku ste doneli par godina ranije pre odlaska. Strpljivo ste radili na svom cilju, kako biste zaradili dovoljno novca da tamo započnete biznis. Kada ste otišli u Ameriku, kako su izgledali Vaši počeci i otvaranje restorana?
U Ameriku sam došao novembra 2015. sa namerom da pronađem lokaciju gde bih mogao da investiram i profitiram. Pre toga sam radio 10 godina na kruzeru, kako bih mogao da zaradim dovoljno novca i započnem biznis u Americi. Došao sam u Majami i otkupio restoran od jednog Turčina. Tadašnji restoran je imao sasvim drugačiji način poslovanja od toga kako sam ja zamišljao. Mi smo već na početku napravili novi meni, promenili smo izgled restorana, krenuli smo da tražimo firme koje su prodavale naše proizvode, poput rakije, ajvara, vina. Zatim smo tražili najbolje recepte za lepinje, gulaš, sarmu, ćevape, Karađorđevu šniclu. Znali smo na početku baciti na tone mesa, dok ne pronađemo odgovarajući recept i pogodno meso. Početak je bio težak sa obzirom na to da uopšte nismo bili sigurni da će naša zamisao uspeti.
Kako ste došli na ideju da otvorite restoran sa balkanskom hranom u Majamiju?
Izazov je prvo bio izdržati toliko dugo na brodu, kako bih uzeo svoju penziju i investirao u otvaranje restorana. Od 2006. godine sam svake godine dolazio u Majami i pratio sam kako se gradi, kako posluju i kakva je potražnja. Privuklo mi je pažnju to da kad god sam dolazio, nikada nisam mogao pojesti neku našu hranu. Bilo je mnogo raznolikih kultura i kuhinja, ali ništa nalik balkanskoj. Jeste da nisam bio kulinarski ekspert, ali radeći dugo na brodu u restoranu, znao sam kako da prepoznam kvalitetnu hranu i piće.
Administracija i papirologija uglavnom predstavljaju kočnicu za pokretanje biznisa kako na Balkanu, tako i u Americi. Da li je bilo teško prikupiti dovoljno finansija, sve neophodne licence i odobrenja za otvaranje restorana?
Najteže je bilo što nismo imali nikoga da nam pomogne. Sve mi je bilo strano i nepoznato. Trebalo je da imamo licence za skoro sve, recimo za zagađenje vode i zagađenje vazduha. Voda iz restorana koja odlazi u more, trebalo je da ima posebnu licencu takođe. To nas obavezuje da ispod restorana moramo imati posebni sistem, koji filtrira vodu od masnoće. Godinu dana mi je trebalo da prikupim kompletnu dokumentaciju i odobrenja za otvaranje restorana. Pritom, svaku licencu je neophodno obnoviti na godinu dana. Ima mnogo različite inspekcije i sve inspekcije dolaze često i kontrolišu naš rad.
Koje godine je otvoren restoran i kakve su bile reakcije ljudi i odaziv u početku?
Restoran je otvoren 2016. godine. Nakon par meseci života u Majamiju otvorio sam restoran, što je jako kratak period da se uđe u takav posao. Na početku su dolazili uglavnom lokalci, jer smo mi bili novi u gradu. Majami je jako skupo mesto, ovde žive milioneri. Lokalci su nam pružili ogromnu podršku i zauvek ćemo im biti zahvalni na tome. Neki su lično dolazili u restoran, neki su me uputili, na primer, gde mogu ići u nabavku za određene artikle ili pronaći majstore za mašine. Mnogo mi je značila njihova pomoć i ti ljudi će uvek biti naši počasni gosti.
Odakle naziv Rakija Lounge i u kojoj meri se pije rakija u Majamiju?
Rakija je bilo prvo piće koje smo uveli u restoran. Tadašnji naziv nije imao veze sa rakijom i domaćom hranom i želeo sam da shodno našim specijalitetima, imenujem i restoran. Od samog početka 2016. godine, mi smo bili potrošači rakije Stara Sokolova, koja je i dan danas najprodavanija kod nas. Tvrdim da smo u Americi najveći potrošači te rakije. To je cela linija, sve vrste rakije, jako pitkog ukusa i ona se najviše troši. Florida je veoma stroga sa standardima za alkohol, tako da tu mora postojati glavni uvoznik balkanske hrane i pića koji dalje dostavlja nama. U Majamiju nigde nismo mogli dobavljati našu hranu, sa obzirom na to da smo bili prvi. Zato smo se povezali sa ljudima koji žive u Pampi, oni su glavni uvoznici hrane i pića koje se uvozi sa Balkana. Na početku smo kupovali 5-6 flaša rakije mesečno i to nam je bilo dovoljno, posle 4 i po godine mi trošimo mesečno 60 kartona rakije. Čak i poznati jutjuberi dolaze i snimaju naš restoran, a nakon svakog njihovog objavljivanja, naš broj gostiju uvek poraste.
Naš narod neretko voli istaći kako je naša hrana najukusnija, ali i turisti koji posete balkansko područje, ne mogu ostati imuni na kuhinju. Šta je vaš specijalitet u restoranu?
Ćevapi, punjene pljeskavice, gulaš, sarma, Karađorđeva, burek i ajvar. Zanimljivo je da smo sada razradili posao u toj meri da imamo radnicu iz Venecuele koja na dnevnom nivou napravi oko 2000 ćevapa i zadužena je za samo za to. Ćevape pravimo od stoprocentnog mesa teletine, tu se i krije naša tajna u kvalitetu. Gulaš i sarme se prave ujutru, takođe na dnevnom nivou, ako se do kraja smene ne potroši sve, hrana se deli između zaposlenih. Do skoro nismo imali nijednog zaposlenog sa našeg podneblja, već su našu hranu pripremali ljudi iz Gvatemale, sa Havaja, kao i iz Afrike.
Koliko je korona poremetila rad restorana i da li je teško opstati u vreme pandemije?
Kada je krenula pandemija, mi smo bili zatvoreni dva meseca. Sve to je bio šok za nas i nismo želeli da rizikujemo naše zdravlje i zdravlje naših zaposlenih. Kada smo otvorili restoran, bili su redovi ljudi, koji su čekali do 30 minuta. Nakon toga, posećenost našeg restorana se svodi na 450 do 500 gostiju dnevno, vikendom bude oko 550 gostiju. Utorak je naš balkanski dan, kada dolaze svi Balkanci. Ideja je bila da okupimo naše ljude i lokalce. Postalo je čak i poznato da ljudi uzimaju slobodne dane utorkom ili sredom kako bi se pripremili ili odmorili od žurke. Tog dana je poseban meni, sa spuštenim cenama na hranu i piće do 50 posto. Naše pivo se prodaje po ceni od 3,95 dolara, što je jeftinije nego u Beogradu i pristupačno je svima. Ovo je veoma prestižno mesto, gde izlazak ili večara mogu koštati do 3000 dolara, zato je naša zamisao bila da formiramo cene kako bi naši ljudi mogli stvarno da se opuste i uživaju kada dođu. Često se dešava da stranci dolaze na naše žurke i gledaju šta naš narod jede i iz znatiželje naručuju to isto, iako nikada nisu probali našu hranu.
Kakvu poruku biste uputili ljudima koji bi se upustili u ugostiteljske vode i otvorili restorane, ali se plaše negativnog ishoda?
Svako ima neke svoje želje u životu, samo što te želje moraju biti potkrepljene razumom. Trebalo bi da budu spremni na jako težak početak i težak period, jer se nalazite u zemlji gde je sve tuđe, gde se osnovne namirnice za kuvanje ne kategorišu kao kod nas, već se sve razlikuje. Sledite svoju želju, dobro naučite posao i temeljno istražite lokaciju gde želite pokrenuti biznis, kao i kakva je potražnja.
Restorani Rakija Lounge i Rakija Grill ujedinili su naš narod u Americi. Balkanskim specijalitetima retko ko može odoleti, a još manje ostati ravnodušan. Iza sada uspešnog poslovanja ova dva restorana, krije se mnogo truda, odricanja i ulaganja. Ali sve to biva zaboravljeno kada se na američkom tlu oseti miris balkanske kuhinje i negde u mislima se bar na trenutak vrati osećaj doma.
PIŠE: ANDRIJANA ŽIVANOVIĆ I FOTO: PRIVATNA ARHIVA
