Srpska pravoslavna crkva slavi Lazarevu subotu ili Vrbicu, pripremajući se, u poslednjoj sedmici posta, za najveći hrišćanski praznik – Uskrs. Taj dan se slavi kao Lazareva subota jer se smatra da je tog dana Isus Hristos vaskrsao Lazara iz groba.
Vrbica je uvek subotom, dan uoči praznika Cveti, koji je nedelju dana pred Uskrs.
Na Lazarevu subotu običaj je da se nose grančice vrbe i time simbolično predstavlja svečani Isusov ulazak u Jerusalim, kada su ga dočekali poštovaoci i sledbenici.
U Srpskoj pravoslavnoj crkvi, Vrbica je dečji praznik, jer je Hristos, prema Jevanđelju, ulazeći u Jerusalim rekao: „Pustite decu meni, jer takvih je Carstvo nebesko“.
Vrbicu obično u crkvu nose deca u subotu po podne da bi je ostavili u crkvi da se na Cveti, na jutrenju, okadi i očita molitva, a grančice se posle dele narodu.
Na taj praznik se obično bere cveće, ali se ne unosi u kuću, već se drži u dvorištu u posudi sa vodom. Cvećem se rano ujutro kiti kuća, a vodom u kojoj je stajalo, umivaju se ukućani. Običaj je da se tog dana mladi međusobno daruju cvećem.
S obzirom na to da je ovaj praznik u vreme uskršnjeg posta, crkveno pravilo je da nije dobro na taj dan igrati i pevati.
Poslednje Hristovo čudo
Lazareva subota je sećanje na događaj u Vitaniji, gde je živeo mladi čovek Lazar sa sestrama Martom i Marijom, koji je sa svim pojedinostima opisao jevanđelist Luka. Na vest o smrti Lazarevoj, kako je zapisano u Jovanovom Jevanđelju, Isus je došao u Vitaniju, gde je njegov prijatelj već četiri dana bio sahranjen.
Došao je do groba, naredio da se skloni grobni kamen i pozvao Lazara da izađe, što je on i učinio, sav uvijen u pogrebne pokrove, kaže predanje koje je preneo sveti Jovan u svom Jevanđelju.
Ovaj događaj smatra se u hrišćanstvu pobedom života nad smrću i nagoveštaj Hristovog stradanja i vaskrsenja, u kome je osnova novozavetne vere.
To poslednje čudo Hristovo, koji se već pročulo po čudesnim isceljenjima i drugim podvizima kojim je potvrđivao snagu potonje vere, ozlojedilo je judejske sveštenike i uzrok je presude na smrt raspećem koju mu je u sredu, u nedelji stradanja, izrekla jevrejska skupština Sinedrion.
Lazar je živeo još trideset godina kao episkop na Kipru, gde ga je posetila i Bogorodica i poklonila mu omofor, njenom rukom izvezen.
Spomen svetog Lazara Četvorodnevnog slavi se od prvih dana hrišćanstva, a njegovo ime je simbolično i na jevrejskom jeziku El-azar znači – Bog je pomogao.
Njegove mošti počivaju danas u Carigradu, gde su prenete 890. godine sa Kipra, odnosno iz Kitona kod Larnake, gde je stajala nadgrobna ploča sa natpisom „Hristov prijatelj“.
IZVOR: RTS I FOTO: PRINTSCREEN
