Jasmina Nikolić Ilić je odrasla u Zaječaru gde je i završila srednju trgovačku školu. Iako je po prirodi bila stidljivo dete, kroz pevanje u horu otkrila je svoj talenat. Kao vrlo mlada pridružila se jednom orkestru, iako nikada nije mislila da će se baviti pevanjem.
Nakon nekoliko godina, Jasmina kreće da sarađuje sa ozbiljnijim orkestrom u Zaječaru i zaista počinje da se profesionalno bavi pevanjem. Ta saradnja je Jasminu odvela čak do Amerike, kada se pre dvadeset godina ukazala prilika da sa orkestrom nastupa u poznatom čikaškom restoranu celu jednu sezonu.
Kako si otišla u Ameriku i da li ti je bilo teško da se snađeš tamo?
U Srbiji sam već uveliko radila u orkestru sa stricem koji je svirao gitaru. Vlasnica restorana “Boem” iz Čikaga pozvala je naš orkestar da gostujemo kod nje na šest meseci. Razmišljali smo o toj ponudi i dogovorili smo se da apliciramo za vizu koja nam je i odobrena negde u januaru 2001. godine. To je zaista bilo neko drugačije vreme, kafane su radile odlično i imale puno gostiju. U smislu posla, nije mi bilo teško jer je sve bilo unapred dogovoreno, ali sam se prvi put odvojila od svoje porodice i to mi je dosta teško palo. Nakon šest meseci rada bilo je ili da ostanemo ili da se vratimo, ipak smo rešili da produžimo vizu. Ostala sam u Americi, udala se i osnovala porodicu što smatram svojim najvećim uspehom. Sada posle 20 godina života u Čikagu uopšte se ne kajem i srećna sam što sam ovde.
Uz koje pesme se naši ljudi najčešće vesele u Americi, a uz koje na Balkanu? Da li je velika razlika u odabiru pesama?
Postoji razlika jer je ovde u Čikagu mnogo ljudi iz različitih delova bivše Jugoslavije. Ovde su proslave i svadbe tradicionalnije, pa se više traže stare pesme. Dok sam nastupala u Srbiji mi smo bili veliki orkestar i svako je radio svoj deo, ja sam uglavnom pevala zabavnu muziku. Kada sam došla u Ameriku, morala sam da naučim i neke stare pesme iz različitih delova Jugoslavije, na primer iz Bosne, Crne Gore i druge. Više se traže te tradicionalnije pesme. Naravno, u restoranima i klubovima uvek je aktuelan moderniji repertoar i ono što se generalno trenutno sluša i na Balkanu.
Da li radiš individualno, imaš svoj orkestar sa kojim nastupaš ili menjaš ekipu?
Radim sa klavijaturistom Sašom Minić, koji i peva, pa u zavisnosti od vrste proslave mi priključujemo i druge članove orkestra po potrebi. Ostali članovi su kolege koji sviraju violinu, harmoniku i saksafon. To zavisi i od broja gostiju, ali i od želja organizatora proslave.
Da li kada nastupate na proslavama imate vaš repertoar ili je tradicija da se pesme poručuju?
Imamo spremljen repertoar sa kojim započnemo veče, ali ljudi uglavnom poručuju pesme u toku cele večeri. Više se radi na poručivanje, a mi sviramo ono za šta su ljudi raspoloženi. Mlađe generacije biraju Aleksandru Prijović, Cecu, Seku i te žive pesme koje su za igranje i žurku dok starija populacija više voli kafansku muziku i starije narodne pesme.
Jasmina, pevanjem se baviš 26 godina. Da li planiraš da snimiš i neku svoju pesmu?
Imala sam više ponuda od kolega da zajedno snimimo neku pesmu, ali s obzirom na to da sam se udala i imam decu, vreme mi nije dozvoljavalo pa nisam puno razmišljala o tome. Sada bih zaista volela da snimim jednu pesmu, pre svega za sebe, ne da to bude neki hit. To bi verovatno bila pesma koja nije previše moderna, već neka koja je više kafanskog tipa.
Šta ti najviše voliš da pevaš, da li imaš omiljenog izvođača?
Kada god imam prilike volim i da pevam, ali i privatno slušam Anu Bekutu, Snežanu Đurišić, Silvanu Armenulić. Takođe volim i Cecu, njene pesme su emotivne pa je genralno svakoj ženi vrlo lako da se pronađe u njenim stihovima. Inače sam po prirodi emotivna osoba pa mi njene pesme leže.
Koliko je pandemija korona virusa uticala na tvoj posao i kakva je situacija sada u Čikagu?
Ovde se situacija popravlja i sve se polako vraća u normalu. Proradile su banket sale, sve se otvara i počele su da se organizuju proslave. U Americi je situacija bila različita od države do države jer svaka država je imala različita pravila, negde mere nisu ni postojale. Na moje poslovne planove pandemija korona virusa gotovo da nije ni uticala, ja sam pevala svakog vikenda na manjim, privatnim proslavama. Takođe, radili smo na Floridi koja nije bila zatvorena, zatim Finiks u Arizoni, recimo da je posla bilo više nego što smo očekivali. Preležala sam korona virus, tako da se nisam uopšte plašila. Sve je prošlo dobro i bez ikakvih posledica što mi je najvažnije.
Da li ti nedostaje Srbija i da li uspevaš da dođeš i posetiš svoje?
Srbija mi nedostaje u smislu da želim da dođem da vidim svoju porodicu i prijatelje. Nostalgična sam i dalje. Nažalost, nisam u prilici da često dođem u Srbiju. Volim da dođem i provedem odmor tamo, ali u periodu kada su moja deca na raspustu ja takođe radim i onda je baš teško da se svi uklopimo.
Da li bi preporučila Čikago za život i šta bi poručila mladim kolegama?
Preporučila bih iz jednostavnog razloga što je Čikago jedan poseban grad u Americi koji našim ljudima pruža dosta mogućnosti i koji na neki način daje tu srpsku atmosferu, jer ovde je dosta naših ljudi, ima dosta srpskih restorana, prodavnica itd. Što se tiče mladih kolega poručila bih im da dođu u Čikago jer mislim da ovde ne bi bilo teško postići uspeh. Ipak, trebaju biti strpljivi jer je potrebno vreme da te ljudi upoznaju i počnu da te poštuju. Iako nas je situacija sa pandemijom korona virusa malo poremetila, Čikago je ogromno tržište i uvek je zanimljivo kada dođu neki novi i mlađi pevači.
Ukoliko želite da Vašu proslavu u Čikagu zaokružite najboljim muzičkim provodom uz orkestar koja ume da prenese pozitivnu enegriju i pruži Vam nezaboravan provod, pevačicu Jasminu Nikolić Ilić i njen orkestar možete kontaktirati putem broja telefona 708 829 4805 ili putem Instagram i Facebook profila.
PIŠE: MARINA VUČKOVIĆ I FOTO:PRIVATNA ARHIVA
