Milena Mišić, Vranjanka koja živi u Beogradu, prošle godine se neustrašivo uputila ka dalekoj Aljasci. Dva meseca je radila u fabrici za obradu ribe, da bi se potom vratila u Srbiju bogatija za 10.000 dolara
O svojoj avanturi na Aljasci, Milena je detaljno pričala.
– Sasvim slučajno sam otišla. Trebalo je moja drugarica da ode, ali nije mogla pa sam ja „upala” umesto nje. Vizu i svu papirologiju sam brzo završila preko jedne agencije koja pronalazi radnike i već u julu sam bila u avionu za Ameriku. Dobro, prvo Istanbul, pa iz Istanbula u Njujork, pa odatle do Sijetla, pa iz Sijetla do Enkoridža, pa onda do Nakneka. Stvarno, put je trajao tri dana – započinje Milena svoju priču.
Njoj su na Aljasci bili obezbeđeni smeštaj i hrana. Ipak, ističe da posao na Aljasci uopšte nije za slabe – ni psihički ni fizički.
– Kako smo stigli, prvo smo kukali zašto nema toliko posla. Međutim, kada su nas rasporedili u smene i kada smo počeli… Uopšte nam nije bilo svejedno. Fabrika radi 24 sata dnevno, Dakle, radi se u tri smene, a one traju po 16 sati. Ja sam radila od 22 sata do 14 sati sledećeg dana – objašnjava Milena.
Iznenađujuće, Mileni ovako duge smene i rad na hladnom nisu teško pali, iako je imala povređenu ruku.
– Definitivno nije posao za nekog plačljivka. Prvih pet dana je teško navići se. Umorni ste, sve vas boli… Bilo je ljudi koji su i odustajali posle tri dana. Ali ja sam razmišljala da ne mogu da odustanem, jer u tom slučaju ne dobijete povrat novca i to znači da ste praktično bacili bar jedno 1.500 evra koliko vas koštaju put i viza. Došla sam tamo da radim, ne da odustajem – priznaje hrabra Milena.
Kako kaže, nastavila je da radi i sa povređenom rukom. Prvo sam bila raspoređena da čistim ribu. To i nije toliko fizički težak posao. Mašina uglavnom očisti sve iznutrice, moj posao je bio samo da nožem očistim ono što mašina nije uspela. Međutim, posle pet dana rada istegla sam tetivu na desnoj ruci. Naravno, ukazali su mi medicinsku pomoć i njihova preporuka je bila da ne radim, ali sam ja to odbila i rekla da želim da nastavim. Da bi me testirali, da li stvarno mogu da radim, rasporedili su me na sortiranje ribe. To ume da bude fizički naporan posao. Imate tri klase ribe – prvu, drugu i treću. Oni su me stavili da radim sa prvom klasom ribe – to je najveća, najteža i najbolja riba, losos. Sve to sam radila levom rukom, jer sam desnu fiksirala. Kada su videli da posao mogu da obavljam levom rukom kao što neki rade sa obe – ostavili su me u firmi i prebacili na sortiranje treće klase, a tu već ima veoma malo ribe – priča iskreno Milena, inače samohrana majka dvoje dece.
Ipak, tu se njena avantura ne završava. Nakon zamalo fijaska u prvoj firmi, Milena je dobila transfer u fabriku u drugom mestu. Ova jaka žena uspela je i to da prebrodi i da se vrati u Beograd posle dva meseca i šest dana.
– Prebacili su me u fabriku u Sjuardu. Isti je princip rada, isto se radi sa lososom, samo što sam tu bila zadužena za merenje konzervi. Dakle, senzori izmere svaku konzervu sa mesom i pokažu da li u nekoj ima manjka ili viška. Moj posao je bio da dodam ili oduzmem meso iz takvih konzervi. Ta firma nije radila 24 sata, nije se radilo noću, pa je to bilo malo lakše – objašnjava Milena.
Pored toliko posla i dugih smena, nije joj ostajalo mnogo vremena za druženje i razgledanje. Ipak, Mileni je ovo iskustvo ostalo u lepom sećanju, a najavljuje da će se i ove godine ponovo otisnuti put Aljaske.
– Bili smo smešteni u kontejnerima. Nas pet je delilo jedno kupatilo, ali postoje i sobe sa odvojenim kupatilom. Čula sam razna iskustva, ali to stvarno nije bio moj slučaj. Sve je bilo korektno, bilo je toplo, a kupatila su uvek bila savršeno čista. Hrana je bila dobra. Za doručak smo imali voće, mafine i milion onih njihovih kolača. U kuhinji su radili Srbi pa smo imali pravu domaću kokošiju supu uz, naravno, još nekoliko jela koja smo mogli da biramo. Najviše sam se radovala domaćem pasulju – kaže kroz smeh Milena.
Nakon toliko vremena, Milena kaže da je u ta dva meseca stalo mnogo i smeha i suza. Smeha je bilo s kolegama.
– Kada bi me pitali odakle sam i ja im kažem iz Srbije – nisu bili baš sigurni gde je to. Međutim kada kažem ‘Novak Đoković’ – tad svi već znaju. Suza je bilo kad shvatite da ste toliko daleko od svoje porodice, da propuštate rodendane… – priznaje Milena.
Na pomen Aljaske svima je prva asocijacija izrazito hladno vreme, ali Milena to demantuje.
– Ume da bude užasno vreme, a u fabrici je već i onako hladno, kako se sva ta riba ne bi pokvarila, pa nije bilo baš prijatno. Ali kada je kod njih 15 stepeni, svi smo išli u kratkim rukavima. Blizu je okean, sunce je jače, a ja sam čak i izgorela. Priroda je tamo nestvarno lepa, na svakom koraku je apsolutno prelepo – zaključuje Milena koja se raduje povratku na Aljasku.
IZVOR: 24SEDAM I FOTO: ALASKA PUBLIC MEDIA
