Miroslav Mika Antić je bio srpski pesnik, scenograf, slikar, novinar i reditelj. Pisao je pesme, televizijske i filmske scenarije za dokumentarne filmove drame i članke. Radeći kao reditelj bio je veoma važan deo „crnog talasa“ jugoslovenskog filma. Neka njegova filmska dela bila su zabranjena, a posebno film „Doručak sa đavolom“ u kom je kritikovao moralno licemerje komunizma, a koji su pronađeni i restaurirani krajem 90-ih godina.
Pored pisanja pesama, bio je i slikar. Osim što je bio poznat po pesama o Romima sa kojima se tačno identifikovao (uprkos svom srpskom poreklu) i pesmama o Vojvodini, Antić je posebno poznat po pesmama za mlade, a najpoznatija takva njegova pesma je „Plavi čuperak“.
Obrazovanje
U mestu rođenja (Mokrinu u Banatu) je završio osnovnu školu. Gimnaziju je pohađao u Kikindi i Pančevu, a studirao je u Beogradu na Filozofskom fakultetu na odeljenju za slavistiku, i to ruski i češki jezik.
Privatan život
Miroslav Mika Antić je bio srpski pesnik, scenograf, slikar, novinar i reditelj. Rođen je 14. marta 1932. godine u Mokrinu.
Nakon mature počeo je da radi na novinskom listu „Pančevac“, a zatim kao novinar za „Dnevnik“ zbog čega se preselio u Novi Sad 1954. godine gde je proveo većinu svog života. u „Dnevniku“ je radio do 1959. godine kada odlazi u Beograd na radno mesto urednika „Pionira“. 1961. godine se vraća u Novi Sad gde postaje član redakcije u Izdavačkom odeljenju „Forum“.
Novinarstvo ga je posebno oduševljavalo jer je mogao da se upoznaje sa mnogim intelektualcima kao i da mnogo putuje. U periodu od 1962. godine do 1965. radio je kao glavni urednik revije „Ritam“ za zabavnu muziku i džez. Od 1979. godine radi kao glavni urednik „Neven Čika Jove Zmaja“.
Takođe je radio na dokumentarnim i igranim filmovima kao scenograf i režiser, a poznat je po filmovima „Strašan lav“, „Široko je lišće“, „Doručak s đavolom“ i „Sveti pijesak“.
Bio je svetski putnik pa je tako posetio mnoga mesta, od Njujorka, do hotela u Sankt Peterburgu gde se Jesenjin ubio, Pariza, peščane letonske obale, Madrida, Ciriha, Bagdada, Australije, Skandinavije, Mongolije, Portugala i mnoga druga mesta.
Ženio se tri puta, a iz brakova je dobio šestoro dece. Prva žena mu je bila Ljubica, druga Svetlana i ona mu je rodila četvero dece, a treća Smilja sa kojom je imao dva sina. Od šestoro dece dobio je šestoro unučadi. Ljubav prema svojim ženama je pretočio u poeziju, kao i svoju ljubav prema plovidbi Dunavom.
Najviše je voleo fudbal, boks i džudo. Veliki je poštovalac nauke, a posebno ga je interesovao svemir. Sam je spremao ribu i pasulj, a jako je voleo je i baštovanstvo. Bio je miljenik društva, otvoren i pošten čovek.
Kada je dobio rak vilice bio je prisiljen na lečenje pa mu je odstranjen deo jezika. Jedva da je izdržao da više ništa ne priča pa je puno slikao i pio. U to vreme Mika je slikao suncokrete.
Preminuo je 24. juna 1986. godine u Novom Sadu u svojoj bašti, istog dana kada je dobio Avnojevu nagradu. U vreme smrti takođe je slikao suncokrete i posle smrti pokušali su da mu operu ruke od zlatne boje, ali nisu uspeli. Posljednja želja je bila da mu na sprovodu pročitaju „Besmrtnu pesmu“ što su i uradili.
Književni rad
Miroslav Mika Antić ispunio je prazninu koja se do tada osećala u ljubavnoj poeziji. Osim ljubavne poezije pisao je i pesme za decu. Njegova prva pesma pod nazivom „Majka“ prvi je put objavljena 1948. godine u časopisu „Mladost“, a prva zbirka pesama „Pripovedano s proleća“ 1950. godine.
Posle toga objavljivanje se nastavilo pa je tako objavio Plavo nebo, Izdaja Lirike, Tako ja zamišljam nebo, Horoskop, Hod na rukama, Garavi sokak, Luda knjiga, Poslednja bajka, Prokletstva nežnosti, Nasmejani svet, Tvoj Božić, Plavo nebo i mnoge druge.
Njegove dečje pesme su rezonantnog i didaktičkog karaktera u kojima ističe roditeljski odnos prema deci i dečju neposlušnost. Nakon pisanja dečjih pesama, počinje da piše o studentskoj ljubavi koja počinje da bude polje njegovog delovanja. U pesmi Plavi čuperak peva o prvim udvaranjima i tajnim ljubavima devojaka i momaka, tajnim snovima, kraju detinjstva i približavanje mladosti, ali i stidljivim izjavama ljubavi. U pesmi se oseća složen duh i Mikin različit pogled na svet. Njegova tinejdžerska ljubav nadmašuje školske obaveze i igru, a dinamični i statički motivi dočaravaju dečačko detinjstvo puno nemira i zbunjenosti, lutanja i sanjarenja. Dečaci i devojčice pričaju pogledima, bez mnogo priče.
Po rečima pesnika, u mladost treba ući bez straha jer je to deo života, čime Mika uvelike doprinosi razvoju i uspešnosti dečije ljubavne poezije
U korak mladosti, po pesniku, treba ulaziti slobodno i bez straha. Antić je doprineo popularnosti dečije ljubavne poezije čime se lansira na vrh lestvice novog poezijskog pokreta – ljubavne dečije poezije. Iako se se kroz svoje pesme obraća deci, on peva i o ličnim osećanjima i doživljaju sebe i sveta koji vidi. Čitalac može da primeti da je u pesmama Mikino detinjstvo puno negativnih slika. Prema pesniku, detinjstvo obuhvata razne oblike sputavanja deteta da se prepusti svtu igre i mašte, razne situacije, batine i uvrede, drugarstvo, itd. Pisao je o prvim buntovništvima i prkosima, teškim snalaženjima u raznim situacijama, prvim čudima, strahovima, radoznalostima i porazima. Bio je svestan da je detetu potrebna ljubav, pažnja i razumevanje. Kroz svoje pesme poručuje deci da se ne trebaju žuriti da odrastu već da uživaju u detinjstvu što je duže moguće jer samo u detinjstvu ljudi najbolje sanjaju.
Takođe se obraća detetu i upućuje ga da nikada u životu ne treba da okleva, da se svaka dilema treba razrešiti jer dileme onemogućavaju prave preduhvate. Da se uvek treba truditi i isprobavati nove stvari jer, kao što pominje u pesmi Čarobne pesme mirovanje je za pesnika duh na samrti“.
U svojim pesmama njegovo obraćanje detetu je zapravo njegovo obraćanje sebi. Piše jednostavnim jezikom, kao da ćaska sa čitaocem, a od pesama pravi iskrene, tople i emotivne priče.
Još jedan od čestih motiva je Vojvodina koja je njegova domovina, puna muka, ali i radosti kojoj se uvek rado vraća. Jako je voleo Vojvodinu, kafane i sokake, ali i svoju kuću u Mokrinu. Najpoznatija je pesma Vojvodina u kojoj peva o ljudima koji su živeli u ovom kraju i spominje Vojvodinu sa stotinu lica.
Tokom 35 godina stvaralaštva, objavio je više od trideset knjiga. Redovno je čitao svoje pesme u kasarnama, bolnicama, domovima kulture, kafanama, fabrikama, školama i bibliotekama. Na Miroslava Antića uticali su njegova majka Melanija, Tolstoj, Fokner, Biblija, Lao Ce, Brojgel, Boš i Milovan Glišić.
Objavio je i Koncert za 1001 bubanj – ljubavnu poeziju za odrasle, kao i mnoge druge zbirke pesama kao šta su Savršenstvo vatre i Mit o ptici.
Od proznih dela napisao je romane Stepenice straha i Sveti vetar, ali i dramske tekstove Rt dobre nade, Tužni marš, Veče, Parastos u belom i Brak na reklami. Većina njegovih drama završila je na pozorišnim daskama, ali i u vidu radio drama. Drame Tužni marš i Parastos bile su veoma popularne i izvođene u Parizu.
Neke od njegovih pesama objavljene su krajem 1970-ih u Njujorku u okviru antologijske poezije i proze iz čitavog sveta pod nazivom Novi pravci. Antić je pevao pesme mađarskih i slovačkih pesnika Vjere Benkove, Jana Labata, Mihaila Babinke, Pala Bohusa i Ferenca Fehera. Bio je i član Udruženja književnika Srbije.
Najveća dostignuća
Miroslav Mika Antić je bio srpski pesnik, scenograf, slikar, novinar i reditelj. Poznat je po svojim pesmama i televizijskim i filmskim scenarijima za dokumentarne filmove. Bio je veoma važan deo „crnog talasa“ jugoslovenskog filma. Neka njegova filmska dela bila su zabranjena, a posebno film „Doručak sa đavolom“. Pored pisanja pesama o Romima poznat je i po pesmama o Vojvodini i pesmama za mlade i dečjoj ljubavnoj poeziji. Njegova najpoznatija pesma je „Plavi čuperak“.
IZVOR: BIOGRAFIJA.RS I FOTO: YOUTUBE PRINTSCREEN
