Milica Purić je novinar iz Beograda sa Master diplomom iz Globalnih strateških komunikacija sa Loyola Univerziteta u Čikagu. Ona je neko ko je posle velike i ozbiljne karijere u Srbiji odlučila da 2004. godine ode u Čikago i tamo nastavi put ka ostavrenju svojih ciljeva. Karijeru novinara započela je radom u nekadašnjem ženskom magazinu Ana, a nastavila je u Demokratiji, Blicu, Glasu Javnosti… Odrasla je u Beogradu, a danas živi i radi u Čikagu.
U narednim redovima teksta upoznaćemo se sa Miličinim radom i pokušati da približimo čitaocima ko je zapravo Milica Purić.
Milice recite nam nešto o Vašem detinjstvu. Da li Vaša želja da jednog dana postanete novinar kreće od najranijih dečijih dana?
Da. Mislim da mnogi ljudi još u ranom detinjstvu osete za šta su nadareni, šta ih usrećuje, nadahnjuje i inspiriše. Ja sam, recimo još kao 10-godišnje dete pravila ‘novine’ od običnih, takozvanih A4 belih papira. Presavila bih ih na pola, a onda sekla raznobojne slike iz dečjih magazina koje smo kupovali i čitali, lepila ih na te bele papire, pisala tekstove, pesmice, kratke priče i zvala drugarice da mi se priduže i da zajedno kreiramo dečji magazin. Takođe, sa bratom sam, na roditeljskom magnetofonu, snimala radio emisije sa uključivanjem gledalaca (a ta deca smo bili nas dvoje) i diskusijama. Bilo je zabavno. Radila sam sve to ne znajući da će novinarstvo jednog dana biti moja profesija.
Godinama živite u Americi. Kako je teklo Vaše prilagođavanje na novu sredinu, ljude, novi način života?
Svaki imigrant, pa i ja, ima svoju priču kako je i zašto došao u Ameriku, kako se prilagodio, šta mu se svidelo, a šta ne, da li su se njegove pretpostavke o novoj zemlji podudarile sa realnošću, da li mu je bilo lako ili teško. Na sreću ja sam ovde imala sestru koja mi je pomogla u prilagođavanju, ali je i pored toga bilo izazovno. Nije lako izmestiti se iz jednog podneblja i početi život na drugom, posebno ako se preseljavate u nekim kasnijim godinama života. To je kao kada pokušavate da presadite biljku sa jednog mesta na drugo i da restartujete svoj život iz početka. Odjednom ste u okruženju o kome realno ne znate ništa i u kome čak nemate nijednu uspomenu. Ne znate kako funskioniše sistem, ne znate običaje, pravila, duh naroda, a vrlo često ne znate čak ni jezik. Često ste potpuno sami, bez porodice i prijatelja da vam pomognu, posavetuju i zaštite. Prepušteni ste sebi i svojoj pameti i sposobnostima. Ipak, to vas ojača i očeliči.
Master studije završili ste na Univerzitetu u Čikagu. Kakvo je Vaše iskustvo školovanja u SAD u odnosu na studije u Srbiji?
Ja sam davno završila nekadašnju Jugoslovensku i svetsku književnost na beogradskom Filološkom fakultetu. To je bilo vreme pre interneta, usuđujem se da kažem ‘starinsko studiranje’ gde su studenti morali da uče svakodnevno po 10 sati dnevno kako bi položili ispite. Trebalo je zaista raditi mnogo, i ja sam, kao mnogi studetni, provodila dane i dane u beogradskoj Narodnoj biblioteci. Trud se isplatio. Posle diplomiranja, vrlo brzo sam počela da radim u novinama. Poslednjih 20-ak godina živim u Čikagu i tu sam završila dvogodišnje Master studije na Loyola Univerzitetu u Čikagu u oblasti Globalnih strateških komunikacija. Studiranje u Americi je ozbiljno. Tu stičete neprocenjivo akademsko obrazovanje koje je usklađeno sa realnošću i bazira se na ozbiljnim istraživanjima. To znanje vas uči kako funkcionišu američke korporacije, u čemu je ‘ključ’ njihovog uspeha, kako komuniciraju sa javnošću, potrošačima, investitorima i zaposlenima, kako rešavaju krizne situacije i kakva je u tome uloga komunikacijskih stručnjaka.
Od 1997. godine počinjete da radite kao novinar za Demokratiju. Kakva iskustva nosite iz tog perioda?
Ja sam počela da radim kao novinar mnogo pre Demokratije i to u nekadašnjem ženskom magazinu Ana. U svetu pisanog novinarstva, raditi za mesečni magazin je kao odlazak na odmor, imate vremena na pretek, i radite šta vam je volja. Ona prava praksa stiče se samo kad ste ubačeni u vatru dnevnog novinarstva i to je za mene bila nekadašnja, legendarna Demokratija. Odlična ekipa novinara i ljudi radila je u tim novinama i za Demokratiju me, i pored muka izazvanih gašenjem tog lista, vežu fantastične uspomene. Tamo sam stekla prijatelje za ceo život. Recimo, moju jako dobru drugaricu Ljubicu Gojgić, trenutno jednu od najboljih srpskih novinarki, upoznala sam baš tu. Tu je i Branka Gajić iz Blic Žene, Jasmin Kovačević iz Kreativa New Formula, Jelena Bulajić, Zoran Marković i mnogi drugi. Sve su to vrsni profesonalci i časni, dobri i pošteni ljudi. Kada se Demokratija ugasila, radila sam kao kao novinar i pomoćnik urednika u Blicu i Glasu javnosti, a onda sam, 2000. godine, počela da radim kao urednik na jednom od prvih online magazina na srpskom jeziku (Balkanmedia). Tu sam kreirala strukturu celog magazina, oformila ceo novinarski tim koji je radio kao dnevna novina.
Da li je u Americi popularnije digitalno novinarstvo ili ipak ne?
Svet se, zahvaljujući digitalnim tehnologijama, potpuno promenio i unapredio. Do pre nekoliko godina bilo je nezamislivo da će postojati online servisi za sve vrste usluga, a sada postoje servisi koji omogućavaju novinarima da se povežu sa stručnjacima u pitanjima relevantnim za njihovo izveštavanje. Tako je u svim sferama života.
Godinama ste pisali za Vesti, list namenjen srpskoj dijaspori u u Americi. Kakvo je bilo to iskustvo?
Iskustvo pisanja za Vesti razlikuje se od svih pređašnjih jer sam tu kao novinar dopisnik sama pokrivala celu srpsku dijasporu u celoj Americi skoro sedam-osam godina. Nije bilo važnog događaja u organizaciji srpske dijaspore u Americi na koji nisam išla i o kome nisam pisala. Bila su to društvena okupljanja, kulturni, umetnički, sportski, verski događaji, humanitarni skupovi, promocije, izložbe, kongresi itd. Pravila sam intervjue sa skoro svim istaknutim predstavnicima srpske dijaspore u celoj Americi, sa profesionalcima koji su postigli uspeh u ovoj zemlji i zauzeli uticajna mesta u američkom društvu, što nije nimalo lako. Ima tu još mnogo visoko obrazovanih, uspešnih, istaknutih ljudi sa kojima ću, nadam se, tek raditi intervjue.
Milica Purić danas ima i svoj vebsajt Urban Culture Tribe na kome objavljuje svoje tekstove. Recite nam nešto više o samom sajtu.
Urban Culture Tribe je dobio baš takvo ime zato što volim urbanu kulturu i umetnost. Tribe znači na egleskom pleme, tako da ja na mom sajtu okupljam ljude i pišem o onima koji pripadaju nekom urbanom plemenu. To je jedno odabrano društvo.
Kako uspevate sve ove godine da trajete u Vašem poslu? Koja je tajna uspeha?
Tajna uspeha je, kao u svakoj profesiji, da volite ono što radite, a ja novinarstvo obožavam. Volim da komuniciram i da se družim sa ljudima, a i ljudi vole da se druže sa mnom. Volim da pišem o svemu, a posebno o izuzetnim ljudima neobičnih sudbina koji su (uprkos preprekama) postigli uspeh u životu. Poslednjih par godina sam bila više usmerena na pisanje naučno istraživačkih tesktova za moje master studije, pa sam manje pisala novinarske tekstove, ali stvari se ponovo vraćaju u normalu.
Koji savet biste mogli da date mlađim ljudima koji pokušavaju da uspeju u životu i u svojim karijerama?
Mudar čovek, Jordan Peterson, kanadski klinički psiholog, rekao je nedavno: ’Be careful who you share good news with… Because you wanna share the good news with people who are going to be genuinely happy for you. That’s one way that you can identify those people who are on your side’ (‘Budite oprezni sa kim delite dobre vesti… Zato što želite da delite dobre vesti sa ljudima koji će se iskreno radovati zbog vas. To je jedan od načina da identifikujete ljude koji su na vašoj strani’). Takođe, morate biti hrabri, vredni i pronicljivi. U životu ćete nailaziti na situacije i ljude koji će pokušati da vas zaustave, da vas odvrate od onoga u čemu ste najbolji i da umanje vaš sjaj. Ne dajte se. Budite jaki, mudri i odvažni. Zaštitite se od drugih, ali i od samih sebe kada vas spopadnu strahovi i savladaju slabosti. I uvek budite fokusirani na svoj cilj.
Šta je ono što pored novinarsta još volite? Čime se Milica Purić bavi u slobodno vreme?
Obožavam sve vrste aktivnosti, sport, prirodu, familiju, prijatelje, život… Volim urbanu umetnost i kulturu i pasionirano pratim sve što se dešava u tim oblastima u Americi i u Evropi. Nedavno sam se vratila sa odmora u Beogradu i bila sam fascinirana prepunim knjižarama (ne samo tržnim centrima) na svakom koraku, izložbama u prelepim galerijama, fensi restoranima, druženjem sa zabavnim, kreativnim ljudima na fantastičnim mestima u gradu. To me podsetilo na urbanu kulturu i druženje krajem 80-ih godina u Beogradu, izlaske na čuvenu Akademiju. Taj duh je uprkos svim destruktivnim silama u svetu, globalnoj pandemiji, bolestima, umiranjima i strahovima, i dalje živ. Ili kao što je veliki Duško Radović rekao: “Biće proleća i sunca – uprkos svemu, za inat svemu, protiv svega i svakoga što se suprostavlja životu.“
Sa nestrpljenjem očekujemo Miličine tekstove i u ime cele redakcije želimo još mnogo uspeha, na svim poljima.
PIŠE: MARIJA POPOVIĆ I FOTO: PRIVATNA ARHIVA
