Istorijski gledano, nije prošlo mnogo vremena otkako je ropstvo ukinuto. A u doba velikog Rimskog carstva, to je bila potpuno uobičajena pojava. Prema nekim procenama, robovi su u jednom trenutku činili 30 odsto stanovništva carstva.
A koliko je koštalo imati roba, i da li je posedovanje robova bilo rezervisano samo za elitu ili su mogli da ih priušte i obični građani?
Nekada su robovi bili zaduženi za veliki broj poslova, i to od podizanja dece pa do rada u polju. A smatra se da bez njih ne bi bio moguć veliki napredak njihove civilizacije.
Ako za trenutak isključimo etički momenat, kao što su stari Rimljani, za njih su robovi bili dobra investicija.
Robove su pojedini gospodari smatrali predmetima
Počevši od 2. veka p. n. e. i rimskih osvajanja, dolazilo je do neprestanog priliva zatvorenika koji su preprodavani u roblje. A kako bi taj broj rastao, njihova cena bi opadala, što znači da su bili i dostupniji.
A to znači i da nisu bili ekskluzivno pravo patricija, već su i obični građani, plebejci, mogli da dođu do roba.
Prema nekim procenama, oni su u jednom trenutku činili čak 30 odsto stanovništva rimskih teritorija, a najgora stvar u vezi sa ovom praksom bila ta što su ih pojedini gospodari smatrali predmetima. Naime, antički pisac Varon ih je nazivao poljoprivrednim oruđem koje govori, dok ih je zakonodavstvo posmatralo kao vlasništvo – živa bića, ali bez slobode.
Tako je i došlo do toga da je za Rimljane rob predstavljao ulaganje i ukoliko je njegova cena bila visoka, bilo je neophodno odmeriti koristi i troškove koje je sa sobom nosio.
Dok su ih patriciji koristili za obavljanje poljoprivrednih poslova, kao i onih u domaćinstvu, robovi su običnom čoveku pomagali prilikom brojnih zadataka koji su zahtevali vreme i trud. Tako, na primer, ako je to bio vlasnik samostalne radionice, jedini trošak koji je imao jeste da radnika hrani.
Koliko je koštao rob?
Možda najbolji primer za uspostavljanje poređenja jeste period vladavine cara Avgusta, jer su od tada ostale zabeležene reference vezane za cenu robova, kao i plate građana, koje omogućavaju da znamo koliko ekonomskog napora je ova kupovina iziskivala. Standardna cena za roba tada se kretala od 800 do 2.000 sestercija, u zavisnosti od njegovih godina i fizičkog stanja.
I to je bila početna cena, koja je mogla da raste u zavisnosti od sposobnosti. Tako je na primer obrazovan čovek mogao da radi kao učitelj, a onaj koji je posedovao veliku snagu mogao je da postane gladijator. Zabeleženi su i slučajevi kada su pojedinci dostizasli ogromne cene, poput lingviste rođenog u izgnanstvu Kvinta Lutacija Dafinisa koji je prodat za 700.000 sestercija u 2. veku p. n. e.
A da bi vam bilo jasnije koliko sve ovo iznosi, klasičar Džeri Toner je izračunao da bi osnovna hrana za običnu četvoročlanu porodicu mogla da izađe oko 1.000 sestercija godišnje. Što znači da je „osnovni“ rob otprilike bio ekvivalentan godišnjim troškovima hrane za četvoročlanu porodicu.
A kada se to prevede na tadašnje tržište, zarade su se kretale u zavisnosti od profesije – legionar je u to vreme zarađivao 900 sestercija godišnje, fizički posao se naplaćivao između 700 i 1.500 sestercija, dok su kvalifikovani stručnjaci poput advokata, arhitekata ili lekara mogli da zarade mnogo više.
Dakle, potpuno je jasno da je za obične ljude kupovina roba bila ekvivalentna uštedi godišnje plate, dok je za višu klasu to bio manji luksuz, piše nationalgeographic.rs.
IZVOR: 24SEDAM I FOTO: PRINTSCREEN
