Ivo Andrić – jedini stvaralac sa naših prostora koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost, ali i čovek oko čije se nacionalnosti danas spore tri države. Rođen je 9. oktobra 1892. godine u selu Dolac u blizini Travnika. Bio je književnik svetskog glasa, najbolji poznavalac Balkana i karaktera naroda sa ovih prostora.
Bio je diplomata Kraljevine Jugoslavije u Nemačkoj na početku Drugog svetskog rata, a akreditive je predao tadašnjem kancelaru Rajha Adolfu Hitleru.
Odbio je predlog nacističkih vlasti da ode u Švajcarsku već se vratio u svoju zemlju u kojoj je rat tek počinjao.
Za sebe je govorio da je Srbin, da ceo život pokušava da shvati mentalitet zemlje gde su “sve Drine krive” i gde se nikada neće ispraviti, ali i da će na kraju sve biti dobro i da je u tome naša nada.
Nekoliko godina svog života, pred Prvi svetski rat proveo je u zatvoru. Drugi su govorili da je tih, miran, povučen, da piše kristalno jasno i živopisno i da se njegovi likovi, koliko god prostorno vezani, uzdižu do opštih, životnih istina koje su univerzalne i koje svako može da prepozna.
U stanu u centru Beograda u kome je nekada živeo Ivo Andrić vreme je stalo negde sredinom sedamdesetih godina kada je iz njega pisac poslednji put otišao.
Na mestu koje je danas muzej, još uvek stoje njegove lične stvari, diplomatski pasoši, zabeleške i rukopisi, a tu je i toliko pominjana i cenjena Nobelova nagrada. Novac je odavno potrošen – poklonjen bibliotekama širom Andrićeve rodne Bosne i Hercegovine. Jer, on je uvek bio široke ruke.
Skroman, pametan i učen, kakvog ga savremenici opisuju, Andrić je verovao u ideju ujedinjenja svih južnoslovenskih naroda u jedinstvenu zemlju. Doživeo je da vidi najbolje dane te države i bio njen diplomatski predstavnik širom sveta.
Kada je 1941. godine Drugi svetski rat stigao i do Kraljevine Jugoslavije, Ivo Andrić je, kao već poznat pisac, bio ambasador u Berlinu. Prilikom napuštanja ovog grada nemačke vlasti su mu ponudile da mu organizuju put do neutralne Švajcarske. Andrić ih je odbio i vratio se u Beograd.
U narednih pet godina živeo je povučeno kao podstanar. Potpuno se izolovavši od užasa spoljnog sveta, izbegavajući da se svrsta na jednu ili drugu stranu, Andrić u ovom periodu odbija da objavljuje. Tada, u tišini svoje sobice, piše svoje najznačajnije romane koji će biti objavljeni odmah po okončanju rata – “Travnička hronika”, “Na Drini ćuprija” i “Gospođica”.
„Za epsku snagu“ kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje“ Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost. Oko njegovog nasleđa danas se spore tri države nastale na prostoru njegove voljene Jugoslavije.
Ivo Andrić je rođen u Bosni i Hercegovini i ona je celog života bila njegova velika ljubav i beskrajna inspiracija. Bio je poreklom iz hrvatske porodice, ali se predstavljao kao Srbin. Najveći deo života proveo je u Beogradu, a svoja dela pisao na ćirilici. Pisao je da “dođu tako ponekad vremena kada pamet zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati”.
Ideja jedinstva u koju je Ivo Andrić toliko verovao nije se održala do današnjih dana. Ovo ostalo, njemu, danas, verovatno ni ne bi bilo toliko važno. Umro je 13. marta 1975. godine u Beogradu gde je i sahranjen.
IZVOR: SERBIA.COM I FOTO: INSTAGRAM PRINTSCREEN
