Za fakultetsku diplomu potrebno je dosta znanja, al i novca. U školovanje osobe u Srbiji koja je 2000. godine krenula u predškolsko obrazovanje i diplomirala 2018. na studijama koje su u proseku trajale pet godina, uloženo je – 34.139 evra.
Da bi neko stekao doktorsku titulu u proseku je potrebno gotovo 55.000 evra, a hiljadu i po evra manje samo za završetak svih sedam godina studija na stomatologiji.
Ovo su neki od podataka iz najnovijeg istraživanja koje je upravo objavio Institut za razvoj i inovacije, u kojem je okupljen tim mladih entuzijasta, istraživača iz oblasti ekonomije, sa istom željom – da promene Srbiju na bolje. I izazovu reakciju, koja je, za sada, izostala.
Odavno je postalo jasno da je lakše poslati letelicu u svemir i prikupiti podatke sa Marsa nego prikupiti podatke o strukturi troškova prijemnog ispita, školarina i plata zaposlenih na većini visokoškolskih ustanova, a posebno na masovnim, popularnim fakultetima. Uostalom, da nije tako, ti podaci bi bili javno dostupni i odavno uvedena državna matura koja bi se polagala na kraju srednje škole kao ulaznica za fakultet umesto prijemnog ispita.
Znajući sve to, uz činjenicu da fakulteti mnoge tajne skrivaju pod plaštom autonomije univerziteta, postaje jasno koliko su ovi podaci zlata vredni. A upravo toliko – u zlatnim polugama košta i besplatno obrazovanje, plus akademska nadogradnja za one koji žele i mogu više.
Nenad Jevtović, osnivač i direktor Instituta za razvoj i inovacije, kaže za „Politiku” da je bilo jako teško doći do podataka, a da je ovo sve bilo logičan nastavak prethodnog istraživanja iz 2019. godine.
– Cilj nam je bio da kao i kod istraživanja „Troškovi emigracije mladih”, čiju je metodologiju preuzeo čitav region, pa čak i neke zemlje u Evropi, izazovemo određenu buru u javnosti. Za medije je bio skandal to što se u kesici susama ne nalazi ono što piše u deklaraciji, a niko ne postavlja pitanje o tome da li su fakulteti nešto drugo u odnosu za ono što se predstavljaju: kakvi su im kurikulumi i da li spremaju studenta za posao na pravi način, da li kada završe studije, čak i oni najbolji, mogu brzo da pronađu posao, da li nam je zaista potrebno toliko akademaca određenih fakulteta, da li su fakulteti usklađeni sa potrebama tržišta rada i na kraju – da li mi to školujemo kelnere za berlinske restorane – priča Jevtović.
– Zamislili smo osobu koja je 2000. krenula u predškolsko i posle završila fakultet, uzimajući u obzir da prosečan student ne diplomira u roku. Posmatrali smo ukupne troškove koje imaju i porodica i država: znači ne samo školarinu već i kredite, stipendije, studentski dom, deo neformalne ekonomije (koliko u proseku odlazi novca na privatne časove), gradski prevoz… Na kraju smo uporedili troškove koje imamo kao društvo za obrazovanje jedne osobe sa jednom prosečnom godišnjom platom. Ako je 2018. godine prosečna plata u Srbiji bila 5.038 evra, to znači da porodica sa dve roditeljske plate, ne može da upiše dete na stomatologiju jer je tamo prosečni godišnji trošak 7.646 evra – navodi Jevtović.
Isto je i sa medicinom, a najjeftinije je godišnje studirati ekonomiju, jer tada vam ostaje nešto novca i za hranu, odeću, obuću, kulturne sadržaje…
Rezultati istraživanja su otvorili brojna pitanja, a nejednakost je jedno od njih: pojedini fakulteti očigledno nisu finansijski dostupni porodicama sa prosečnom platom, a znamo da je ona u mnogim lokalnim samoupravama i ispod republičkog proseka. Bez podizanja kredita ili pomoći rodbine iz inostranstva, mnogi ne bi mogli da dođu do ulaznice za fakultetsku diplomu, a kamoli do doktorske titule.
Jevtović ističe da je cilj ovog istraživanja, koje je tek zagrebalo površinu problema, da se napravi bolja usklađenost tržišta rada i obrazovanja, ali i da se spreči odlazak mozgova. Za fakultetsku diplomu je potrebno mnogo energije i novca.
IZVOR: POLITIKA I FOTO: PIXABAY
