Kad je Zlatiborac Simo Žilović posle tačno četiri decenije staža završio radni vek, a ceo je proveo kao knjigovođa, Kosta Božanić, seljak iz Jablanice, mu je poželeo da iz penzije namuči državu. Najmanje koliko i ona njega.
Prošla je od tada 31 godina, a Simo još muči državu. Zdrav je, vitalan, i dalje radi ono što je u životu najbolje znao.
Žilović će u februaru napuniti 90 godina, a on još vodi knjige. Ne kao nekada zatrpan hrpom papira, fasciklama i registrima, sa digitronom u ruci, nego moderno, pomoću računarskih programa.
Glava ga služi kao da će uskoro ući u četvrtu, petu, a ne desetu deceniju života, a noge mu pouzdane da na njima od kuće u zlatiborskom naselju Đurkovac zgazi do vrha Čigota – šest kilometara u jednom pravcu.
Doktor iz Čajetine mu je, kada je išao da prekontroliše zdravlje, rekao da mu je krvna slika kao u đaka.
Od 1948, kada je završio trgovački kurs u Užicu i zaposlio se u sreskom magazinu „Palisad“, do 1989, kada je u Jugobanci stekao uslov za penziju, Simo je kao rukovodeći knjigovođa – bilansista radio u mnogim društvenim preduzećima na Zlatiboru, u Čajetini i Užicu. Toliko su ga uvažavali, da su ga zvali u komisije za pregled završnih računa drugih firmi, a bio je i sudski veštak.
„I danas vodim knjige jednoj ugostiteljskoj radnji sa Zlatibora i agenciji za reklamne usluge mog sina. Mogao bih ja i još više klijenata da imam, ali mi u kući kažu znaš li ti kolike su ti godine. Nisu to neke godine, odgovorim, samo mnogo bolje su nekad bile“ – priča Zlatiborac Simo Žilović.
Izgledom ne liči na 90-godišnjaka. Ne bi mu neupućeni dali više od 75. Tek ne kad bi ga čuli kako razborito razgovara. Da vidiš miš u njegovoj ruci kako kursor vešto usmerava sa polja na polje, rekao bi da računarom barata neki sajber-klinac, školovan informatičar.
„Nikada u životu nisam dozvolio da mi bude dosadno. Posle odlaska u penziju sam otvorio turističku agenciju i uporedo vodio knjige firmama. Nastavio sam s knjigovodstvom i kada sam digao ruke od agencije. Već su se uveliko bili pojavili računari i, da bih olakšao sebi posao, valjalo je naučiti rad na njima. Imao sam 63 godine kada sam prvi put seo za monitor i tastaturu. Neuporedivo je lakše raditi na njima. Ništa ne sabiraš, samo unosiš podatke i na kraju pritisneš taster i dobiješ zbir – kaže ovaj vispreni stariji gospodin.
Voli Zlatibor. Toliko da je 1965. odbio stan u Užicu koji mu je UTP „Sloga“, firma koja je gazdovala celim užičkim ugostiteljstvom, nudila samo da u njoj ostane kao glavni knjigovođa. Ne znači mnogo u prihodnoj strani jedan stan, ako je rashodna oglušiti se o srce. Prešao je u PIK Zlatibor.
Šest knjiga napisao je i izdao Žilović, poslednju pre dve godine, hroniku njegovog rodnog sela Golovo i susednih Rudina pod naslovom „Od Čigote do Glize“. U njoj je sabrao rodoslove po muškoj liniji 40 porodica iz Golova.
Događaja od pre pola veka seća se kao da su bili juče. I ljudi, njegovih Zlatiboraca, i vršnjaka koji su odavno pokojni, i onih malobrojnih što se još drže na ovom svetu, po ovim brdima.
Seća se, na primer, predratnog Zlatibora na kome je bilo desetak vikendica.
„A danas jedna zgrada ima 50 apartmana, a zgrada je na stotine. Lepši mi je Zlatibor bio nekada. Onda kada su, ovde gde su sada hoteli, restorani, apartmani, butici, zabavni parkovi, bile livade na kojima je narod napasao krave i ovce. Urbanizacija Zlatibora je počela sredinom šezdesetih prošlog veka. Pamtim da je onda, samo da bi turistički razvijala planinu, opština placeve od tri-četiri ara prodavala za 100 dinara, tek toliko da se pokriju administrativni troškovi oko prenosa vlasništva. A danas slušam, gledam kako se za ar placa traži 30, 40, 50 hiljada evra, komad zemlje se plaća suvim zlatom. Sve ove zgrade što nikoše na Zlatiboru su lepe, ali su na pogrešnom mestu“ – zaključuje Zlatiborac Simo Žilović.
IZVOR: BLIC I FOTO: BLIC
