Ove godine se navršava čitav vek od prvog patenta registrovanog u Zavodu za intelektualnu svojinu. Pronalazak „Stroj za pečenje rakije” 1921. registrovao je kazandžija Milan Jovanović iz Novog Sada. Reč je o prenesenom mađarskom patentu, koji je njegov tvorac najpre 1909. zaštitio u tadašnjoj Austrougarskoj.
Činjenica da je rakijski kazan prvi prijavljeni pronalazak u tadašnjoj Upravi za zaštitu industrijske svojine Kraljevine SHS, za sociologa Iliju Malovića predstavlja simboličan dokaz da je rakija ujedno zanimljiv sociološki i istorijski fenomen. On kaže za naš list da je reč o piću koje je uvek delilo sudbinu srpskog naroda.
„U srednjem veku među Srbima je dominantno piće bilo vino, ali ga je pila vlastela koja je jedina, osim znanja, posedovala i uslove za njegovu proizvodnju. Ipak, rakija je među širim slojevima stanovništva bila neka vrsta porodičnog srebra i ušteđevine. Zbog turbulentne istorije Srbi nisu imali mogućnost da štede u dijamantima, zlatu i dragocenostima, već su morali da iz prirode izvuku nešto čija se vrednost neće umanjivati već vremenom rasti. To je upravo rakija, kao roba koja se ne kvari. U srpskom narodu je dugo važila izreka da su krava i rakija poslednje što se prodaje jer je njihova prodaja ukazivala na ozbiljne finansijske probleme porodice”, kaže Malović, koji je i urednik bloga „Rakija, uglavnom”.
On dodaje da od 18. veka rakija postaje dominantna u Srbiji.
„Slave, svadbe, ispraćaji, sahrane, rođenja bez rakije ne mogu više da prođu. A od 19. veka ona počinje tehnološki da se razvija. Do kraja tog stoleća Srbija je svoju rakiju slala na međunarodne izložbe u Pariz, Brisel i druge evropske gradove, gde je osvajala najviša priznanja za kvalitet”, navodi Malović.
U 19. i 20. veku i rakija dobija klasni status, pa tako meka šljivovica slovi za piće nižih klasa.
„To je piće od 25 stepeni alkohola dobijeno jednostrukom destilacijom. Siromašan sloj je pije iz čokanja, po ceo dan, i ona je često bila zamena za vodu. S druge strane, vremenom se izdvaja i takozvana gazdina rakija, koju je spravljalo krupno seljaštvo i koja je dobijana dvostrukom destilacijom, da bi potom nekoliko godina odležala u buretu. Za njeno pravljenje ste morali dosta toga da bacite, da odvojite prvenac i patočna ulja i da u kacu ubacite samo voće koje biste i sami pojeli, bez trulih ili zelenih plodova. Dakle, morali ste da budete spremni na određeni trošak kako biste dobili najbolju rakiju, koja se pije iz degustacionih čaša kako bi mogla da se pomiriše i da se oseti”, objašnjava Malović.
Posle Drugog svetskog rata, umesto ekonomije oslonjene na krupno seljaštvo, razvijaju se kombinati i industrijski pogoni, što je dvojako uticalo na status ovog pića.
„Pozitivna posledica industrijalizacije je to što je država dosta ulagala u školovanje tehnologa i hemičara, a kombinati su proizvodili ogromne količine rakije koja je postala bitan segment tržišta i izvoza. Pojavile su se i pojedine izvanredne vrste industrijske rakije. Ali, budući da su kombinati kupovali od seljaka meku ili ljutu rakiju kao poluproizvod, od kojeg su primenom tehnologije pravili kvalitetnu rakiju, seljaci su vremenom shvatili da će kakav god poluproizvod da naprave, moći da ga prodaju kombinatima. Zato su počeli da peku rakiju od šećera i šećerne repe i da je tako praktično falsifikuju. To je dovelo do pojave rakije lošijeg kvaliteta”, kaže Malović.
On smatra da su ljudi zasićeni od standardizacije i predvidljivih masovnih proizvoda koji su ih lišili traganja i uzbuđenja, pa stoga rakija kao pravi zanatski proizvod može da uđe u taj prostor.
„Ona danas opstaje na malim, porodičnim destilerijama, ali problem predstavlja nelegalna konkurencija, odnosno ljudi koji proizvode rakiju mahom od šećera, po garažama i kadama. Tu država mora da interveniše jer proizvođači ne mogu sami protiv toga da se izbore”, zaključuje Malović.
IZVOR: POLITIKA I FOTO: POLITIKA
