“Ljubav prema igrama i fudbalu me je dovela u Beograd, a ljubav prema ljudima koje sam upoznao i mestima koja sam istraživao, ovde me je zadržala”, ovako za “Beograd na Blic” počinje svoju priču Rajli Hamrsli, stranac koji se iz San Franciska u Beograd preselio 2016. godine.
Ovo je nejgova priča:
Prošlo je nešto više od četiri godine od kako sam se preselio u Beograd. Bila je to jedna od onih stvari koja se brzo desi u životu. Poput okretanja stranice knjige pre nego što ste pročitali prethodnu, jer jedva čekate da vidite šta će sledeće da se desi. Jednog trenutka sam čitao imejl od Nordeusa, a već drugog sam sletao na Aerodrom Nikola Tesla sa željom da istražim ovaj grad koji ću ubrzo zvati domom.
Ljubav prema igrama i fudbalu me je dovela u Beograd, a ljubav prema ljudima koje sam upoznao i mestima koja sam istraživao, me zadržava ovde. Od prvog dana, mogla se osetiti otvorenost i toplina ljudi koji su me rado zvali u svoje domove, na roštilje i druženja van grada i upoznavali me sa svojim prijateljima. Ova lista je dugačka, ali ja moram da skratim, jer ipak imam rok do kad moram da završim ovaj tekst.
Oduševljavala me je jedinstvena tradicija i neobičnosti ove zemlje. Želeo sam da je što bolje upoznam iz prve ruke i približim se njenoj kulturi. Čini mi se da je prošlo čitavih 15 minuta pre nego što sebe nisam više smatrao turistom već jednim od lokalaca. A sve to zahvaljujući otvorenosti i ljubaznosti ljudi koje sam upoznao. Mogao bih da kažem da se sada, nakon više od 4 godine, zaista osećam kao lokalac, ali nemojte me još uvek pitati o mojim sposobnostima da prepoznam promaju.
Veliko mi je zadovoljstvo kada mogu novim zaposlenima u Nordeusu, koji dolaze iz neke druge zemlje, da pokažem Beograd i sprovedem ih kroz grad. Možda ne toliko autentično i verodostojno kao pravi lokalac, ali svakako podjednako entuzijastično. Iako još uvek ne mogu da vam objasnim šta se dešava sa padežima, treba mi bar još četiri godine i par pesama Riblje Čorbe na času srpskog za tako nešto, sigurno ću pokušati da vam pokažem skrivene kutke ovog posebnog grada i da vam pomognem da pronađete mesto o kojem ćete pričati svim prijateljima.
Evo i sada dok kuckam na laptopu, pokušavam da sažmem godine zadivljenosti u nekoliko hiljada karaktera. Hajde da pokušam… Pre nego što nas je 2020. godina zadesila, vikende sam provodio na isti način.
Ujutru bih sedeo u svom omiljenom kafiću na Dorćolu, upijajući balkanski povetarac i sunčajući se dok ispijam kapućino i uživam u mafinu od borovnice. Nakon kafe, kupio bih srednje kokice i krenuo u šetnju gradom.
Tokom tih lutanja novim delovima grada, neizbežno bih otkrio restorane koji bi me oduševili i koje bih posećivao u narednim danima kad god bih imao vremena. Uz svaki restoran idu poruke sa preporukama prijateljima, nekoliko slika na Instagramu kao dokaz da sam bio tamo i posle toga prelazim na sledeći.
Teško bi mi bilo da napravim listu favorita, trebao bi mi mnogo duži članak od ovog. Možda čak i ceo časopis. Možemo ga zvati Rajkov časopis, a ja bih bio na naslovnici sa čašicom dobre rakije.
Tokom ove četiri godine, mnogo mojih prijatelja i članova porodice me je posetilo kako iz Kalifornije tako i iz drugih delova sveta. Uvek se malo razočaram njihovom iznenađenošću kada vide koliko toga zapravo znam o ovom gradu.
“Kako si uspeo da nađeš ovo mesto?” Izgleda da sam ipak dobar koliko i moji domaćini.
Restorančići skriveni u sporednim ulicama Vračara, ulična umetnost Starog Grada, živopisna mesta pored reke na kojima možete da uživate sa limenkom u ruci i posmatrate zalazak sunca dok se labudovi okupljaju na 25. maju. A kako da zaboravim maksi pljeskavicu sa ljutom paprikom kod Lokija koja vas razbudi u sitnim satima? To su sve mesta na koja odvedem goste kada dođu u posetu i onda uživam u rečima hvale.
Vodio sam ih i na derbije, svirke, u parkove, kafane, na splavove i u muzeje. Ono što sam primetio, gotovo bez greške, je da se svima svide različite stvari u vezi sa Beogradom.
“Šta ti se najviše dopalo u Beogradu?”- pitao bih ih, a odgovori su najrazličitiji.
“Onaj bar sa kraft pivom.”“Ulice sa kaldrmom.”
“Onaj kafić sa pogledom na reku.”
“Onaj namaz od pečene paprike koji smo jutros jeli uz jaja”
Ja samo dalje prenosim informacije koje su drugi podelili sa mnom.I zato je na meni da se postaram da one dođu do sledeće osobe kako bi i ona mogla da ih podeli sa drugima. Bez obzira na to da li ću biti u Beogradu još dan ili godinu dana, ili možda čitavu deceniju, siguran sam da će svaka šetnja sa kokicama u rukama da mi donese nešto novo i uzbudljivo što mogu da podelim sa drugima, završava svoju priču o Beogradu Rajli Hamrsli.
IZVOR: BLIC I FOTO: PRINTSCREEN
