Proslavljeni pozorišni reditelj i akademik Dejan Mijač umro je u 87. godini u Beogradu.
Akademik Dejan Mijač je rođen 1934. godine u Bjeljini i jedan je od stubova našeg savremenog pozorišta. Režirao je dela klasika i savremenika na svim važnijim scenama ovog podneblja.
Predavao je glumu i režiju, i uspešno komunicirao sa publikom izvan prizemne komercijalizacije i dnevnih angažmana.
Talenat za pisanje ga je odveo na studije književnosti, a talenat da sve pretvori u pozorište na Akademiju za pozorišnu umetnost u Beogradu. Postavljao je komade u pravom trenutku, režirao je predstave koje su se uspostavljale kao bitne za društvo u kojem nastaju.
Nije pravio ustupke, a govorio je da se nije bavio politikom, jer je prezire, i da se tokom cele karijere bavio životom. Dobijao je najznačajnije nagrade, upuštao se u pozorišne izazove i tako ispisivao pozorišnu istoriju.
Svoju više od pet decenija dugu karijeru je znalački gradio prateći svoje doba, tako da su njegove predstave uvek bile odraz vremena u kojem smo. Godine 2012. odlučio je da završi karijueru režijom komada Višnjik Antona Pavloviča Čehova.
Dejan Mijač je diplomirao na Akademiji za pozorišnu umetnost 1957. u klasi prof. Vjekoslava Afrića. Diplomsku predstavu, Plug i zvezde, Š. O’Kejsija, postavio je na sceni Narodnog pozorišta u Tuzli, gde dobija i prvi angažman.
Od 1962. godine postaje član Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu gde ostaje sve do 1974. godine, kada postaje docent za predmet Pozorišna režija na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a od 1978. vodi i klasu glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.
U svojim najboljim predstavama, u kojima je poruke gledalištu upućivao osmišljenim scenskim metaforama, postizao je i svoj ideal glumačko-rediteljske saradnje: Iako je držao sve niti buduće predstave u svojim rukama, glumci su imali osećanje nesputane kreativnosti i njihove uloge rađale su se iz obostranog uverenja da je predstava delo svih njenih učesnika.
Dejan Mijač je za svoj rad dobio veliki broj nagrada, uključujući i specijalnu Sterijinu nagradu „za naročite zasluge na unapređenju pozorišne umetnosti i kulture“.
Premda nikad nije bio na čelu neke institucije, autoritet Dejana Mijača bio je široko priznat i uvek je rado pozivan da režira u pozorištima Atelje 212, Grad teatar Budva, Zvezdara teatar, Teatar Kult, Pozorište „Boško Buha“, Narodno pozorište Niš, NP Sombor, NP u Beogradu, NP Sarajevo, Beogradsko dramsko pozorište, Kazalište Jazavac u Zagrebu, HNK Split, HNK Rijeka, Pozorište „Joakim Vujić“.
Čuvenom predstavom Mešćenje šarana Aleksandra Popovića, 1984. godine otvoren je Zvezdara teatar.
Glumci su voleli da rade sa Mijačem jer je on kroz glumce umeo da sprovede svoje ideje na način da su i sporedne uloge postajale vidljive i učestvovale u značenju predstave. Umeo je da angažuje ansambl, da u glumcu potakne ono najbolje što ima da podari, premda je Mijač bio poznat i kao strog i zahtevan reditelj.
Dejan Mijač je umeo da odabere pravi komad za dati društveni trenutak, ali je predstava Golubnjača Jovana Radulovića, u Srpskom narodnom pozorištu, 1982. izazvala tako jak odijum u vladajućim krugovima KP Vojvodine da je došlo do zabrane predstave.
Hrabrim činom reditelja i glumaca predstava je uspela da preživi zabranu tako što je preseljena u Beograd, 1983, gde je odigrana čak 250 puta pred punim gledalištem Studentskog kulturnog centra. Gostovala je i na obnovljenom festivalu Alpe-Adria u Sloveniji.
IZVOR: RTS I FOTO: PRINTSCREEN
