Veliki broj ljudi je zbog ekonomske situacije, ratova i uslova života tokom devedesetih godina spas potražio u inostranstvu i dok su se neki tamo skrasili, pronašli sreću i ne planiraju da se vrate, ima i onih koji su maštali o povratku u rodni kraj.
Među njima je Dragan Perić (47) koji je 1999. godine otišao u Čikago kod rođaka i tamo ostao sve do 2021. godine kada se sa suprugom vratio u Srbiju.
On nam otkriva svoju životnu priču, kako žive Srbi u ovoj prekookeanskoj zemlji, koliko novca zarađuju, da li se međusobno druže, šta misle o onima koji su ostali u Srbiji i zbog čega se na kraju ipak vratio u rodnu zemlju.
Po njegovim rečima, život u Čikagu u početku je izgledao kao „život na drugoj planeti„. Otišao je kod rođaka i planirao da u Americi ostane svega nekoliko godina, dok ne zaradi dovoljno novca i vrati se u Srbiju.
„Čim sam došao zaposlio sam se u fabrici u kojoj sam radio fizičke poslove, dok su mi kolege uglavnom bili doseljenici iz raznih zemalja. Pošto je plata bila mala i troškovi veliki, ušemio sam se, kradenu robu iz fabrike dostavljao našim ljudima koji su je prodavali i zarađivao malo više. Ne ponosim se tim periodom, snalazio sam se kako sam znao i umeo. Nakon toga sam se zaposlio u automehaničarskoj radnji u predgrađu, pošto sam u tom poslu imao iskustva. Tada je krenuo pravi život u Americi“, kaže Dragan Perić, koji je kasnije dobio nadimak Piter.
Kako objašnjava, ljudi koji su ga zaposlili bili su Srbi poreklom iz Šumadije. Kada je stekao stabilnost u poslu, oženio se dugogodišnjom devojkom koja je došla iz Srbije.
„Nakon nekoliko godina kupili smo pravu porodičnu kuću od 100 kvadrata sa dvorištem, koju smo skoro otplatili. To je deo Čikaga gde se živi veliki deo Srba, poput našeg kvarta. U tom delu grada postoji nekoliko prodavnica u kojima rade naši ljudi, prodaju našu hranu i popularne proizviode, od slatkiša i keksa, do kajmaka i suhomesnatog. U gotovo svim kućama gledaju se srpski televizijski kanali, peče se gibanica, pravi se roštilj u dvorištu, pije se rakija. Zbog toga nam jeste bilo lakše da živimo tamo, ali s druge strane, nikada se nismo u potpunosti prilagodili životu u Americi„, priča Dragan.
Supruga je radila kao zubni tehničar, dok je Piter nakon 10 godina otvorio sopstvenu automehaničarsku radnju.
„Tamo se zarađuje bolje, može da se uštedi novac i pošalje porodici u Srbiji. Ipak, duplo više se radi i troškovi su ogromni. Tamo svi uglavnom rade po dva posla, ne troše novac na kafiće i izlaske, pošto tamo toga praktično nema. Jednom nedeljno se ode u restoran i to je to. Imali smo uvek dovoljno novca za putovanje, letovanja na dalekim destinacijama, automobil i lep život. Ipak, najveći deo novca potrošio se na naše dve ćerke, koje su se tamo školovale. Takođe, ulagali smo u kuću u Srbiji, u koju smo uvek planirali da se vratimo„, kaže on.
Zbog posla se porodica viđa uglavnom uveče, naročito zbog toga što se Čikago ne smatra bezbednim gradom u noćnim satima, kaže Perić.
„Čikago je prelep grad, ali supruga i ja se nismo nikada u potpunosti navikli na njega zato što je američka kultura potpuno drugačija od naše. Amerikanci su generalno nezainteresovani za upoznavanje i druženje, ali sa druge strane, u ovoj zemlji ima mnogo rasizma i pravi se razlika između crnaca, latinoamerikanaca, azijata. Kako se ne bismo osećali odbačeno i usamljeno, uglavnom smo se družili sa Srbima. Ipak, mentalitet naših ljudi tamo je takođe drugačiji nego u Srbiji. Mladi rano počinju da rade, putuju po svetu više nego što je moguće u Srbiji. Slušaju našu muziku i posećuju srpska mesta, ali uglavnom razgovaraju na engleskom. Sa ćerkama u kući pričam pola na engleskom, pola na srpskom. To mi teško pada ali svestan sam da su one tamo odrasle i da su morale da se prilagode„, kaže ovaj Srbin.
Ono što mu se nije dopalo među Srbima u Čikagu jeste što se materijalna strana mnogo više gleda pri druženju nego u Srbiji i što došljaci često pokušavaju da iskoriste srpske žene, ulaze u vezu i brak, samo kako bi dobili američke papire, tvrdi on.
„S druge strane, ima i dobrih strana života tamo i čini mi se da su ljudi u porodici mnogo više vezani nego u Srbiji, gde niste toliko upućeni samo jedni na druge. Nedostajali su nam prijatelji, roditelji, iako smo tamo imali novo okruženje. Kada nam neko od njih dođe u posetu, što nije bilo često, to je bio kao praznik. U Srbiju smo dolazili jednom ili dva puta godišnje i nekada mi se čini da mi je ceo život protekao u pitanju kada ćemo u Srbiju i kada ćemo nazad u Ameriku. Uvek smo hteli da se vratimo i ostanemo u Srbiji, ali to se odlagalo. Dok smo sakupili novac kuću, dok su ćerke završile školu, prošlo je više od 20 godina„, kaže on.
Kako kaže, smetale su mu predrasude i komentari kada dođe u rodni kraj, ali se vremenom navikao na to i shvatio sve kao deo našeg mentaliteta.
„Kada smo u Srbiji mnogi su nas gledali kao na strance koji imaju novac, kojima sve pada sa neba i koji žive kao carevi. Ako kažeš da nije sve tako idealno, jedni ti ne veruju, drugi te pitaju što se ne vratiš, treći te sažaljevaju. Ako kažem nešto loše što sam primetio u Srbiji to se smatra uvredom, kažu da nemam prava da komentarišem jer ne živim ovde. Ako budem pozitivan, kažem nešto lepo o Srbiji i želim sa svima da se vidim i družim, onda ljudi komenatrišu da sam željan toga, da nemam sa kime da provodim vreme u Americi, da sam bankrotirao. Ipak, sve sam ja to prihvatio kao deo našeg mentaliteta, sa svim vrlinama i manama„, kaže ovaj Srbin iz dijaspore.
Nakon više od 20 godina supruga i on su odlučili da se konačno vrate i za sada smatra da je doneo pravu odluku.
„Pola života sam tamo, pola u Srbiji. Sada sam konačno ovde i planiramo da ostanemo do kraja života. Jednoj ćerki smo ostavili kuću, druga se trenutno školuje u Beču i nadam se da ćemo se svi jedniog dana okupiti u Srbiji. Koliko god da život ovde ima svoje mane, smatram da sam sada svoj na svome„, kaže on.
IZVOR: MITROVICA INFO FOTO: PIXABAY
