Vremenom, otpevala je neke od domaćih hitova koji se i dan-danas „vrte“, poput „Ne zaboravi me“, „U tvome telefonu“… I, još u to vreme stekla popularnost.
Jovana Tipšin prisetila se svojih početaka, kada je kao sedamnaestogodišnjakinja tek bila stupila na scenu, pa počela da niže uspehe.
Karijeru ste počeli sa 17 godina. Koliko je tada bilo teško pronaći mesto na estradi i da li Vam se čini da je danas mlađim generacijama lakše?
– Ranije nije bilo toliko kompjutera, digitalnog, društvenih mreža. Bilo je drugačije. Morali ste sami da se izborite za to da vas neko čuje, vidi. Meni je glas bio važniji i sticajem okolnosti… Prvi CD sam izdala, imam i ploču i kasetu, pa već u 18. sam bila otkriće godine u Domu sindikata. Ali svaki početak je težak. Sad je možda lakše, jer možete sami da se promovišete na mrežama, ali je isto teško. Onda, nisu hteli da vas puste na televiziju ako ne znate da radite svoj posao, to su komisije… Sećam se, kad sam snimala taj prvi CD, njih sedmoro ili osmoro je odlučivalo da li ću biti prihvaćena ili ne. Na nama je uvek prvo da znamo, a onda i da volimo to što radimo. Da imamo sreće i budemo uporni.
Kako su nastali Vaši najveći hitovi, da li postoji neka zanimljiva pozadina?
– Na primer „Daleko si ti“. Vraćala sam se od Dragana Brajovića Braje, izlazila sam iz njegovog stana, ulazila u lift i rekla sam mu: „Daj, Brajo, molim te, napiši mi pesmu za dijasporu, za ljude koji su daleko, ‘ajmo nešto „daleko si ti…“ I, on mi je napisao: „Daleko si ti, tuđe nebo, tuđi ljudi, tuđe ljubavi, samo ovde sve je tvoje, što me ostavi“. Stvarno dobra pesma, namenski rađena. Kakva nas situacija okružuje, takve je i pisao, prema tome kakav je realan život. Pogotovo, primera radi, „U tvome telefonu“.
Da li ste se u nekoj posebno pronašli i za koju možete da kažete da je gotovo autobiografska ili takve ne snimate?
– Sve su to pesme koje su rađene samo za mene. Na primer, „Ne zaboravi me“, melodija je stigla, a Braja ju je napisao razmišljajući o meni u tom momentu. Zna moje emocije, dušu, poznajemo se godinama… Kad vas neko zna, a vrhunski je tekstopisac i kompozitor, tu nema šta. Prosto i jednostavno, on je to napisao, došla mu je inspiracija. To su namenske pesme, takve su mi uglavnom rađene.
Da li Vam se dešavalo da dobijete neku numeru, a da ne možete da je osetite, izvedete? Da li je neka takva pripala nekom drugom, pa postala hit?
– Uvek sam uzimala pesme koje sam mislila da mogu da otpevam i koje će mi leći. Naravno, ima onih koje nisu, ali imaju neku lepotu. Ne mogu sve da budu megahitovi. Mi tipujemo da budu, ali ja gledam da otpevam sa dosta emocija. Postoje i neke koje sam ja odbila, na primer „Da sam muško“. Nešto mi nije bila… Ali mi se dopada kako je Seka to uradila. Znate, nije kome je namenjeno, već kome je suđeno u životu. Svi mi pevamo pesme koje su nama predodređene i to je tako.
Jeste li plakali uz neku?
– Uvek! Uglavnom, da. Kod mene je isključeno svetlo u kabini, gde pevam. Naučim pesmu, moram da je osetim, da zamislim publiku pred sobom. I onda zavisi koja je u pitanju, kako se tada osećam, da li je ljubavna, posvećena roditeljima… Sve zavisi od toga u kom pravcu numera ide.
Koja je imala posvetu, a koja pesma ju je „dobila“ vremenom?
– „Oče moj“ sam posvetila mom ocu, koji je umro 1997. godine. Mnogo je lepa. Ali, znate kako, sve su one moje i ja ih sve volim. Možda neka nije autobiografska, ali kasnije osetite da je postala, kroz vreme, život. Recimo „Ne zaboravi me“ je moja lična karta, a mogu da je pevaju i muškarci i žene. Svi se u njoj pronalaze.
Kakvi su vam planovi za budućnost, pored druženja s publikom zakazanog za 13. maj, ima li novih projekata na vidiku?
– Želela bih, naravno, da u ovoj godini još nešto snimim, ali o tom – potom, prepustila sam se. Imam nastupe, prošle godine sam izdala „Voli me“, imam preko 100 svojih pesama… Ako naiđe nešto kvalitetno, snimaću. Neću ako mi se dopadne, jer onda se neće dopasti ni publici. Samo ako me neka pronađe.
Nedavno nam je Milan Topalović Topalko ispričao kako smatra da je skupo ulagati u nove pesme, te da zavidi mlađima koji neprestano „izlaze“ s novim projektima, ali da on ne bi rizikovao. Kakvog ste vi stava?
– Ceo život vi ulažete. Kad sam ja počinjala, pa sa dvadesetak godina, bila sam među prvima s bilbordima po gradu. Sav novac sam ulagala u pesme, reklamu, garderobu… Vremenom, pa tokom korone kako je sve to bilo, sad nekako sve volim polako, temeljno. Imam dosta snimljenih pesama što singlova, tako i duetskih, pa ne jurim. Kad snimam, to sve mora da prati dobra produkcija i onda sam zadvoljna.
