Američki zakon o imigraciji sadrži jednu od najšire formulisanih odredbi u federalnom pravu: predsednik, ukoliko proceni da bi dolazak određene grupe stranaca „naštetio nacionalnim interesima“, može ulaskom u zemlju da upravlja putem proklamacije.
Ovaj član zakona godinama izaziva rasprave, naročito kada je reč o tome koliko daleko izvršna vlast može da ide.
Uprkos tome što deluje kao gotovo neograničeno ovlašćenje, pravnici ističu da predsednik nema apsolutnu moć. Američki Immigration Council podseća da se ova odredba može tumačiti široko, ali ne i bezgranično – posebno kada su u pitanju ustavna prava i zabrana diskriminacije.
Najpoznatiji primer primene ove odredbe desio se tokom prvog mandata Donald Trump-a, kada je njegova administracija pokušala da uvede tzv. „Muslim ban“ – zabranu ulaska za državljane više muslimanskih zemalja. Odluka je odmah izazvala talas tužbi širom SAD, a federalni sudovi su proglasili prvobitne verzije uredbe neustavnim.
Nakon dve sudski oborene verzije, Trump je izdao treću, znatno suženiju i pravno precizniju proklamaciju. Upravo tu, treću verziju, Vrhovni sud je na kraju potvrdio, ističući da predsednik ima pravo da ograniči ulazak stranaca ako obrazloži meru kroz bezbednosne procene, a ne kroz versku ili etničku pripadnost.
Ovaj slučaj i dalje se koristi kao reper za tumačenje predsedničkih ovlašćenja. Pokazao je da šef države može da zabrani ulazak određenim grupama ljudi, ali samo ukoliko postoje jasni nacionalno-bezbednosni razlozi – i ako mere nisu oblik diskriminacije kamuflirane u politiku.
Debata o granicama predsedničke moći ostaje otvorena, naročito u periodima pojačanih migracija i političkih tenzija, kada svaki potez Bele kuće izaziva i pravne i društvene posledice.
IZVOR: USA TODAY, FOTO: PRINTSCREEN
