Marija Zorić je Čačanka, ali kaže da na pitanje odakle je retko zna odgovor jer živi pomalo svuda. Diplomirala je na Hemijskom fakultetu u Beogradu i već u avgustu iste godine otišla na poslediplomske studije u Ameriku. Marija Zorić danas radi kao naučnica u nacionalnoj laboratoriji gde radi na mnogim projektima, među kojima su i litijum jonske baterije o kojima se u Srbiji u poslednje vreme i te kako govori.
Koliko nam uzima odliv mozgova jasno je i na njenom primeru – iako je imala iluziju da se vrati, sada tu želju više nema.
– Prvobitno sam bila na Bowling Green State University (BGSU) u Ohaju gde sam zavrsila master studije iz fotohemije, a kasnije presla na University of Illinois (UIC) u Čikagu gde zavrsavam doktorske studije iz hemije, nadam se februara 2021. Krećem na post-doktorsko usavršavanje na nacionalnom akceleratoru SLAC-Stanford u Kaliforniji – priča Marija Zorić za Telegraf Biznis.
Prvi posao tj. studije su joj se “nekako desile”.
– Poslala sam mejl mojoj sadašnjoj mentorki, prof. Kseniji Glušac, koja je tada bila na BGSU da vidim da li zapošljava doktorande jer mi se njeno istraživanje jako svidelo. Tada su već svi rokovi za prijavu na studije prošli ali zahvaljujući njoj sam prošla kroz prijavu i intervjue sa par meseci zakašnjenja i bila primljena na studije. Moram da naglasim da je profesorka Glušac najdivnija mentorka i naučnica koju sam mogla da imam i njoj dugujem veliki deo zasluga za sve što sam do sad postigla. Od kad sam otišla radila sam kao asistent i istraživač u njenoj grupu na BGSU i UIC i posledjnih par godina i u Argonne nacionalnoj laboratoriji – govori Marija Zorić za portal “Telegraf”.
Šta je to na čemu trenutno radite?
– Ja sam od onih osoba što vole da imaju više projekata u isto vreme pa je malo teško definisati zajedničku temu svima njima. Uglavnom radim na elektro-katalizatorima za oksidaciju vode i redukciju ugljen-dioksida. Prvenstveno pokušavam da razumem mehanizam dejstva ovih katalizatora što bi kasnije omogućilo dizajn materijala sa boljim karakteristikam. Potencijalna primena bi bila u solarnim i gorivim ćelijama. Imam i par projekata koji se bave litijumskim baterijama, što je jako popularno i verovatno jedno od gorućih pitanja u nauci trenutno. Na Stanfordu ću raditi na sličnim projektima samo umesto elektro- bavićmo se foto-katalizatorima sa sličnom primenom.
Završili ste jedan od najtežih fakulteta, mislite li da se i ovde taj posao toliko cenio? Da li mislite da bi ovde imali šansi da ostvarite svoj san?
– Mislim da ovde nema dovoljno prilika da se dođe do toga da se posao ceni. U nauku se jako malo ulaže i za neke stvari koje ja odradim za par nedelja u Americi, ovde su verovatno potrebni meseci jer nemamo dobre uslove rada. Lično me to jako pogađa jer imamo vrhunske stručnjake, koji uprkos uslovima u kojima rade imaju vrhunske rezultate. Ako gledamo sa tačke gledišta posla u industriji – takvih prilika u Srbiji nažalost skoro i da nema za moju struku, bar ne za nas koji završavamo doktorate. Ono sto bi možda moglo da se promeni je da uspostavimo više kolaboracija među naučnim grupama iz istih i različitih oblasti da bi svi mogli svoj potencijal maksimalno da prikažu i iskoriste. Ne znam zašto, ali kod nas saradnje ima jako malo. Umesto da razvijamo međusobnu saradnju gde bi se svačija stručnost cenila, mi malo saradnje među naučnicima razlicitih struka imamo. Mislim da bi progres istraživanja bio mnogo brži kada bismo ujedinili naučnike koji isti problem posmatraju sa različitih tački gledišta.
Da li bih ja lično imala šansu da ostvarim svoj san – sumnjam. Ili možda donekle ali uz mnogo više kompromisa na koje mislim da ne bih pristala.
Vi ste još jedna od mladih osoba koja je odlučila da ode. Šta je to ključno što bi trebalo da se promeni u Srbiji da biste se vratili?
– O ovome sam dosta razmišljala ali pravi odgovor nemam. Ono što mislim da je sigurno je da se to ‘nešto’ neće promeniti za vreme moje karijere. Kao što sam već pomenula, u nauku se malo ulaže i raditi istraživanja koja prate svetski razvoj nauke je nemoguće ako imamo samo instrumente iz polovine prošlog veka. I nisu u pitanju samo instrumenti, to je samo jedan od primera. Ja nekako imam tu idealizovanu sliku akademije i nauke u glavi koja je daleko od realne, ali mislim da naukom treba da se bave najbolji, a nažalost mislim da kod nas to neće biti slučaj još dugo jer ti najbolji odlaze iz zemlje. Da su nekima od njih (nas?) pružene prilike ranije, možda bismo i ostali. Sada ostvarujemo saradnje negde preko jer nam je tamo pružena prilika da pokažemo svoj maksimum. Kada sam odlazila iz Srbije, donekle sam i gajila iluziju da ću se jednog dana vratiti ali mi sada to deluje nemoguće.
Šta bi Vas ubedilo da se vratite u Srbiju?
– Mislim da to važi za dosta mladih koji su otišli – neke stvari iz ličnog života bi me možda naterale da se vratim jer ipak je ovo moja zemlja, ali profesionalno ne znam šta bi me ubedilo. Verovatno prilika da radim ono što volim u uslovima koji su zadovoljavajući i pri tome mislim na sredstva da se istraživanja rade, bezbedno obavljanje eksperimenata (mislim da je bezbednost u laboratorijama stvar o kojoj se jako malo govori a veliki je problem) kao i imam tim ljudi koji je stručan ne da se do posla dolazi na razne načine na koje ne bi trebalo a postalo je možda uobičajeno. I naravno, finansijska strana je bitna, jer visokoobrazovani ljudi treba i da budu cenjeni i plaćeni za veoma važan intelektualni rad koji obavljaju.
Da li Vam je neko ponudio posao u Srbiji?
– Ne. Nisam od onih koji čekaju da im se posao ponudi već mislim da se mora tražiti a ja to nisam ni pokušavala u Srbiji. Ali opet, ponuda nije ni bilo.
Možete li da uporedite svoju struku tamo i ovde, kakav je raspon plata?
– Uh, ovo je zaista teško pitanje. Prvo jer je raspon plata jako veliki u Americi u zavisnosti da li je posao u industriji, akademiji, editorki ili neki drugi. A drugo, mislim da doktori nauka u Srbiji nemaju mnogo prilika za poslove koji nisu akademski. U svakom slučaju, mislim da je i ovde i tamo jako teško obogatiti se bavljenjem naukom, ali da se u Americi bar pristojno živi od tog posla. Industrijski poslovi su uglavnom mnogo bolje plaćeni nego akademski. S druge strane, do akademskih je i teško doći ali dozvoljavaju veću dozu kreativnosti. Moram samo da naglasim da nebitno koja je vrsta posla, da se generalno u Americi mnogo više radi. Pri tom ne želim da zvuči kao da to opravdavam ili kažem da je bolje, naprotiv. Ipak, kad se sve uzme u obzir, američke plate i uslovi rada su daleko bolji od naših – ističe Marija Zorić.
Šta je ono što Vas u tamošnjem sistemu posebno oduševljava kada je u pitanju rad sa mladim obrazovanim osobama poput Vas?
– Ah mnogo toga! Prvenstveno što se prilike dobijaju isključivo po znanju i stručnosti. Sviđa mi se i sloboda koju imamo pri radu da sami isprobamo neke svoje ideje i iako ne ide uvek kako smo zamislili, i dalje smo ohrabreni da pokušavamo. Dopada mi se i što mi kao imigranti imamo iste prilike kao njihovi građani. Generalno pristup da se svi poštujemo jedni druge i da se svačije vreme ceni i ideje uvažavaju je nešto što mi se jako sviđa. Nema te neki hijerarhije kao ovde već smo svi jedni drugima kolege.
Podsticanje saradnji među naučnicima je još jedna od divnih stvari. Ja na primer, radim sa ljudima iz raznih oblasti – inženjerima mašinstva, hemije, elektrotehnike, hemicarima, fizokohemicarima. Svak dobrinose onim u čemu je najbolji i progres se mnogo pre vidi nego kada bismo svi nezavisno radili. Fenomenalno mi je i što na naučne discipline ne gledaju kao na stroge kategorije kao mi. Završila sam hemiju na primer, ali veći deo doktorata radim iz fotohemije i fizičke hemije. Ovde bi to značilo da treba da promenim fakultet, dok je u Americi samo moj afinitet prema jednoj oblasti bio dovoljan da se preusmerim na tu stranu. Želim samo da kažem da je sve ovo iz ličnog iskusta – imam prijatelja koji su u istoj oblasti a vide sve na isti način kao ja, ali i onih koji doživljavaju ovo sa svoje tačke gledišta potpuno drugačije.
Poznato je da su žene sa ovih prostora često u nezavidnom položaju, kako ih ojačati, pomoći da istraju i budu uspešne u biznisu? Kako to Vi vidite sa strane?
– Mizoginija je nažlost veliki problem i ovde i tamo. Na različite načine sam se susretala sa tim, ali svuda je ima. Više puta mi se desilo da sam jedina ili jedna od samo nekoliko žena na naučnom skupu. Mislim da tu niko od nas kao pojedinac ne može mnogo da promeni jer je potrebno promeniti neke velike stvari, ali svi mi možemo da doprinesemo na neki način. Mislim da je jako bitno ohrabrivati devojčice i mlade devojke da se bave naukom. Ja sam uvek imala (ili podsvesno birala) žene kao mentorke, koje su fenomenalne, uspešne i pored toga što su u manjini u onome čime se bave. Mislim da je potrebno isticati takve ‘role models’ – smatra Marija Zorić.
Jako je bitno videti da osobe poput tebe se uspešno bave tim poslom. Veoma je važno pričati o problemima i podizati svest ljudi da problem postoji, a u doba društvenih mreža, to zaista nije teško. Tek kada postanemo ‘osvešćeni’ i svesni problema, možemo se sa njim i nositi. Važno je učiti o ‘velikim’ ženama u školi. Evo na primer, jedina naučnica koju pominjemo u školama je Marija Sklodovska Kiri i verujem kada biste sproveli neku anketu da velika većina građana ne bi ni znala da navede neku drugu. A ima mnogo žena koje su menjale i menjaju svet, samo treba pričati o tome. Treba pokazati devojičama da mogu biti inženjerke, naučnice, lekarke, ne moramo sve biti princeze.
Ne može niko od nas pojedinačno da promeni mnogo, ali uvek možemo da krenemo od ljudi u svom okruženju i edukujemo njih.
Istovremeno, sve je više naših devojaka koje beleže rezultate u STEM nauci, kako Vi gledate na to?
– Mislim da smo mi, žene, bile u podređenom položaju vekovima i da konačno stiže naših 5 minutaili se bar nadam. Ako ne dajemo podjednake prilike ženama, automatski gubimo polovinu potencijano jako uspešnih ljudi. Zamislite šta bismo sve postigli da smo imale iste prilike kao muškarci! A što se tiče sve više devojaka koje beleže uspehe u STEM – mislim da progress postoji ali da je daleko sporiji nego što bi trebalo da bude. Trebalo bi da budemo mnogo zastupljenije nego što jesmo. Jeste nas sve više, ali zamislite sve one devojke koje nisu dobile šansu samo zbog toga što su žene a mogle su da postignu mnogo toga. Ovde ne mislim samo ono da su im se zatvarala neka vrata jer su žene, govorim i o tome da im se često stavlja odluka da li karijera ili deca na primer. Pa onda ima toga da kod onih žena koje imaju decu, sva briga o njima spada bas na ženu, pa karijera trpi.
Opet da naglasim da je ovo generalizacija (a ja generalizacije ne volim, ali neke su opravdane) i da naravno u svemu ima izuzetaka. Srećom, imamo devojaka u STEM i ima tu malo i onog našeg inata koji stoji iza uspeha. Verujem da je naše obrazovanje bar iz prirodnih nauka jako dobro i temeljno tako da i to ima udela. Ono što nam definitivno fali je osavremenjavanje, učenje o nekim novim metodama, tehnikama i slicno. Meni lično je to bio najveći problem – trebalo je da primenjujem mnogo tehnike kad samo otišla a da za njih nisam ni čula. Jako nam je detaljno obrazovanje (bar na mom fakultetu bilo kad sam studirala) iz klasičnih metoda, ali se mora uvesti malo više savremenih i ići u korak sa razvojem nauke i tehnologije– kaže Marija Zorić.
Kako vidite mlade u Srbiji?
– Teško mi je da napravim neku generalizaciju jer mislim da ljudi kojima sam ja okružena su slični meni pa često ne vidim neku drugu stranu. S druge strane, to daje malo lažnu sliku jer većina mojih prijatelja živi u Beogradu, bavi se poslom koji voli i od toga pristojno žive. Čini mi se da i dalje ima dosta mladih koji bi nešto da promene u društvu u kome živimo što me ujdeno usreći i rastuži.
Svi mi koji smo otišli preko smo jednom imali te vizije da se nešto može promeniti, onda videli da se borimo protiv vetrenjača, spakovali kofere i otišli. Drago mi je što se mladi i dalje bore. Tužno je jer i dalje ima potrebe za tim.
Da naglasim da mislim da je malo drugačije u ununutrašnjosti (dolazim iz sela pored Čačka pa iz te perspektive) gde mislim da sve manje imamo mladih jer jednostavno ta mala mesta sve manje i manje imaju da nam ponude. Nemamo ni dovoljno prilika za posao, kulturnih i društvenih dešavanja, čak i sve manje društva.
Da li ste primetili, koje to poslove naši ljudi najčešće nađu “preko bare”?
– Mislim da ima prilika za nas koji smo završili prirodne nauke, ali dosta faktora utiče na to da li ćemo naći posao (na pr. da li imamo poslediplomske studije i naročito na kojim školama smo ih završavali, koji tip posla tražimo, radno iskustvo). Mislim da IT isto imaju jako dobrih prilika. Pošto sam u Čikagu pa srećem dosta naših, nažalost vidim da ima dosta ljudi koji su ilegalno tamo. Kažem nažalost jer nemaju nikakva prava pa najčešće rade najteže poslove. Verovatno smo svi čuli da u Čikagu svi Srbi voze kamione, ali generalno rade fizički zahtevne poslove. Studenti uglavnom dolaze na sportske stipendije ili na doktorske studije iz prirodnih nauka i iženjerstva gde imaju jako lepe programe stipendija.
Šta je za Vas “američki san” i da li je ostvariv?
– Kad kažemo ‘američi san’ to zvuči tako harizmatično i privlaćno i kao neki neki cilj kome težimo. U praksi mislim da nije sve baš tako idealno i da i dalje ima mnogo diskriminacije i prepreka do tog ‘američkog sna’. Već sam pomenula mizoginiju koja je nažalost jako izražena u fizičkim naukama. Ako ga shvatimo čisto kao mogućnost da se bavimo čime želimo u životu, jeste moguće uz dosta truda, dodaje Marija Zorić.
Nije podjednako lako ili teško nekom ko se rodio sa privilegijama i recimo nama koji dolazimo iz ovih zemalja, prva smo generacija studentana u porodici, promenili ne samo zemlje nego i kontinente više puta. Ali ako razumemo taj san kao slobodu da budemo šta želimo u životu, po mom mišljenju to je stanje svesti. I to onda zavisi od svakog od nas pojedinačno pa ja mislim da je donekle ostvarivo.
IZVOR: TELEGRAF BIZNIS I FOTO: CHICAGO BUSINESS
