Lexington Band čine momci koji treba mladima da budu uzor i primer kako doći do uspeha i kako sve vreme trajati i biti na visini zadatka. Davne 2004. okupili su se i rešili da krenu putem uspeha na jedan kvalitetan i trajan način. Do danas su ostali skromni, vredni, istrajni i ostavili iza sebe puno kvalitetnih pesama.
Svoj prvi album Kako je tako je izdali su 2010. godine za City records. Narednih godina izbacili su još tri albuma Ma sretno 2012, Balkanska pravila 2014 i Noć pod zvijezdama 2017 i još mnoštvo hitova. Uskoro očekujemo i peti studijski album koji će doneti puno novina i drugačijih nota. Lexington je grupa posebnog stila i melosa. Njihove pesme su kutija puna emocija koju oni nesebično dele publici. Njima se veruje.
Da li ste dosad gostovali u SAD?
Nama je ovo prvi put da dolazimo u Ameriku. Ne samo da nismo imali priliku da nastupamo već niko iz benda do sada nije imao priliku da ode inače u SAD i zbog toga smo posebno uzbuđeni. Nestrpljivo iščekujemo naše koncerte, ali i obilaske pojedinih znamenitosti koje smo do sada samo gledali na televiziji.
Šta očekujete od ove turneje, s’ obzirom da smo unazad dve godine imali pandemiju koja je posebno ljudima koji se bave muzikom donela dosta promena?
Poslednjih meseci smo dosta radili, čini mi se da se ipak sve vraća u normalu. Od američke turneje očekujemo mnogo, pogotovo što smo prvi put tamo. Mnogo smo puta dobijali poziv da dođemo ali se jednostavno u tim trenucima nisu bile složile sve kockice kao ovog puta. Ljudi su zaista željni našeg dolaska i ovoga puta imamo veliku podršku Ibra i njegove supruge (Balkan Sound promotion) koji su organizatori ove turneje. Naše kolege koje su nastupali po Americi dolaze sa sjajnim impresijama i mi očekujemo koncerte za pamćenje. Ostavii smo i nekoliko dana za uživanje i upoznavanje gradova Amerike tako da će nesumnjivo biti nezaboravno.
Kako je na nastupima Lexington benda? Da li se oni razlikuju u Srbiji u odnosu na ostale Evropske gradove?
Generalno da. Nastupi se razlikuju ne samo Srbije u odnosu na Evropu već i od grada do grada u Srbiji, Bosni, Crnoj Gori, pogotovo u dijaspori. Mi nikada nemamo spisak po kom radimo. Uvek je prvih par pesama opipavanje pulsa između nas i publike. Na licu mesta gradimo repertoar u zavisnosti od toga gde smo, kakva je atmosfera, ambijent pa i prilika. S’ tim verujemo da će se i u Americi razlikovati dosta nastupi, na primer u Čikagu od nastupa u Njujorku, Majamiu. Na repetoaru su pored naših pesama i pesme naših dragih kolega, sviramo i narodno i zabavno, kako u trenutku publika to želi.
Počeli ste u Beogradu u Lexington kafiću po kome je kasnije Vaša grupa i dobila ime. Da li ste u tim trenucima mogli da pretpostavite da ćete danas imati ovoliko hitova i biti ovoliko omiljeni kod publike?
U samom startu kada smo se skupili i rešili da napravimo bend to je i jedini cilj bio. Da napravimo karijeru koja će se graditi isključivo kroz muziku i kroz diskografiju. Verovali smo u to i temeljno smo išli ka uspehu koji danas živimo. Pretpostavljali smo, verovali u sebe i želeli smo jako smo želeli na početku naše karijere da nam se dešava ovo što nam se danas i dešava.
Kada ste snimili pesmu ,,Dobro da nije veće zlo’’ da li ste mogli da pretpostavite da će postati hit koji će obeležiti Vašu karijeru i u tom trenutku promeniti skroz njen tok?
Kada se snimala pesma Dobro da nije veće zlo, što bi Boki rekao, već je budila posebne emocije i moglo je da se nasluti da će ona biti jedna od presudnih. Ta pesma se u samom startu već izdvojila i reakcije ljudi su bile neverovatne koje nikada sigurno u životu nećemo zaboraviti. Iako je taj ceo album obeležen pesmama, Miris karmina, Pijane usne, Samo ostani tu, Uvredi me, koje su danas veoma omiljene i koje su jedna drugu gradile. Pesma Dobro da nije veće zlo ima i veoma jaku poruku, jer šta god da se dešava to je jedino što treba da kažemo jedni drugima.
Šta to Vi i Bane Opačić imate zajedničko pa stvarate tako velike i trajne pesme?
Bane je neko ko je sa nama od samog početka. Ceo prvi album nam je on uradio. Od naših sedamdeset pesama koje smo do danas snimili oko trideset i pet su Banetovih. On je čovek koji nas je izgradio, to je saradnja koja je svima samo dobro donela. Definitivno ta neka energija koja se pronašla između nas je bila posebna. Mi smo se njemu javili skroz iskreno bez preporuka i tako je iskreno svaki sledeći naš susret gradio prijateljstvo i saradnju koja je zaista plodonosna. Jedva čekamo da nastavimo saradnju tamo gde smo stali pre par godina.
Da li mislite da je uspeh nekome predodređen bez obzira šta radio, ili ipak mislite da se do uspeha dolazi velikim radom, ulaganjem i odricanjem?
Svakako su veliki rad, odricanje, ulaganje jako bitni. Neko jeste predodređen za uspeh, posebno kada se poklopi da ima prirodni talenat, harizmu a ujedno i mnogo radi i ulaže. Taj trud ne može a da ne dovede do uspeha. Ne znam koliko su drugi verovali u nas, ali mi smo bili neko ko je verovao da ćemo biti neko ko će biti zapažen na estradnom nebu. To nikako bez rada ne može da se desi, može na momenat ali ako nema odricanja i rada ne može ni da traje. Mi volimo da citiramo Merlina koji je rekao: ,,Na vrhu uvek ima mesta ako se krene sa dna’’.
Poznato je da bendovi teško opstaju pogotovo kada dostignu određeni uspeh. Nekako tada većina u nekom trenutku poželi da krene u samostalnu karijeru. Šta je ono što Vas skoro dvadeset godina drži skupa?
Danas definitivno nije vreme bendova, mi se u nekim trenucima osećamo kao neka alternativa što je totalno pogrešno. Kad se kaže ime bend to odmah pravi neke predrasude. Bendovi su nešto najlepše što može da postoji u muzici. Taj odnos koji mi imamo kao bend, to je nešto što ne može ništa da nadomesti. To prijateljstvo, drugarstvo, ono što doživljamo na našim zajedničkim nastupima je zaista posebno. Nedavno smo snimili jedan dokumetarni film koji izlazi za 15-20 dana i baš govori o tome šta predstavlja jedan skup energije, jer smo mi pojedinci svako za sebe u našoj profesiji, ali kad se sve uklopi u tim i energiju koju delimo to je jedan od razloga zašto uspeh i jeste veliki. Dok se bavimo muzikom mi ćemo se zajedno držati, nekako se svih ovih godina nije ni postavljalo pitanje oko toga pa tako ni sada nema razloga da bude drugačije.
Miloš Vuksanović je producent i autor nekih od pesama Lexington benda. Miloše, recite nam odakle dolazi sva inspiracija za takvu muziku kakvu stvarate?
To je talenat koji u meni postoji još od samog početka bavljenja muzikom. Ja sam u trećem razredu osnovne škole upisao muzičku školu za violinu. Nakon završetka muzičke škole krenuo sam da se školujem i za gitaru i od svoje sedamnaeste godine krećem da komponujem. Mnogo sam se naslušao muzike. Kretao sam se kroz društvo u krugovima komercijalne muzike, kući rastao uz rok and roll, tako da je dosta širok spektar muzike koji slušam i kojom sam “nahranjen’’. Iz cele te priče proizilaze razni stilovi koji izlaze iz mene kao kompozitora pesama. Za bend sam radio nekoliko pesama od kojih su pojedine bile baš u saradnji sa Banetom Opačićem koji mi je tada na početku dosta pomogao kao mladom autoru i kompozitoru, dao mi je neke smernice i savete i to je za mene predstavljalo posebno zadovoljstvo i čast. Više volim da učestvujem kao producent u priči i da biram pesme od drugih autora za naš bend. Inspiracija je definitivno u svakodnevnim situacijama. Dosta neki emotivni padovi umeju da naprave velike stvari u stvaralačkom domenu i to je jedna velika istina, jer čovek dok voli i tuguje iskazuje svoje najveće emocije koje u tom trenutku prenosi na tekst ili note u ovom slučaju.
Za dve godine slavićete dvadeset godina od početka rada vašeg benda i ujedno same karijere. Da li za takav jubilej možemo da očekujemo četvrti veliki solistički koncert, i da li će ovog puta možda to biti na nekom otvorenom prostoru?
Na dvadesetom rođendanu i jubileju Lexington benda biće do tada možda i peti solistički koncert. Što se tiče prostora možda to bude i Ušće, ko zna. To je neki i logičan sledeći korak. Dok ne ciljate na nešto veliko ne možete ni da se nadate.
Lexington bend je do sada objavio četiri studijskih albuma. Načuli smo da uveliko pripremate peti. Da li možete da nam otkrijete kakve će se pesme ovog puta naći na albumu? Da li ćete ostati verni Vašem prepoznatljivom stilu i da li će se i ovog puta naći neki duet?
Taj neki naš prepoznatljivi stil je nešto što najviše leži Bokijevom glasu i to je nešto što se nikada neće promeniti. Na ovom albumu ima dosta pesama koje su da kažem retro, ima tu i malo grčke muzike, Tome Zdravkovića, Halida, ali i moderne muzike. Mi smo se uvek trudili da kombinujemo i nijedan od tih stilova nam nikada nije bio zameren, što je zaista bogatstvo u našem stvaralačkom radu. Mogli smo da dopustimo sebi da se dosta širiko prostremo kada je u pitanju autorski rad. Ovog puta ćete imati priliku da čujete svašta nešto, od buzukija, preko harmonike do električne gitare. A prva pesma Dugujem ti sebe je od pre par dana na jutjubu i ona je početak naše saradnje sa Perom Stokanovićem, koji će biti jedan novi drugar u timu Lexington benda. Za sada nemamo dueta na albumu što ne znači da se možda u međuvremenu neće neki pojaviti, što da ne.
Za kraj, kakvu poruku imate da pošaljete mladim muzičarima koji sada sviraju u nekim klubovima i sanjaju neke velike snove koji možda liče na Vaše?
Mladim kolegama bih poručio da budu u startu spemni na autorski rad, da budu strpljivi, svoji, da ulažu, da se ne uplaše ako se u nekom trenutku ne dešava nešto veliko, jer se nama Dobro da nije veće zlo desilo tek posle osam godina postojanja. Mi bismo voleli da se što manje rade kaveri i da mladi što više teže ka pesmama koje su njihov pečat. Da isprate stil kome oni zaista pripadaju, da ne jure za trendovima, jer tako se jedino stvara svoja iskrena publika. Kada je nešto iskreno onda to zaista traje i opstaje.
Momci iz Lexington benda su nam poslali pravu poruku za kraj ovog intervjua. Pravi su primer mladim ljudima koji bi želeli da krenu njihovim putem jer vrednuju ono što je u životu pravo i što ostavlja trag. Naša redakcija im želi da samo nižu uspehe i nastave da stvaraju muziku koja vredi i traje.
PIŠE: MARIJA POPOVIĆ I FOTO: PRIVATNA ARHIVA
