Iv Beserovac iz Beograda obišao je do sada više od šezdeset zemalja na svetu. Tokom najnovije avanture boravio je na zvanično najhladnijoj tački na svetu – u mestu Oimjakon u Jakutsku, u Sibiru, gde je bilo minus 54 stepena. On je prvi i za sada jedini Srbin koji je kročio na ovo mesto, živeo sa meštanima, provodio vreme, čak se i kupao u zaleđenoj reci. Njegov duh gladan novih podviga ne da mu mira, on ekskluzivno otkriva da se uskoro sprema za Karibe.
Kako se uopšte odlučuješ na taj korak, da posetiš najhladnije mesto na zemaljskoj kugli?
Hteo sam da vidim i taj deo planete, a najlepše je posetiti Sibir zimi. Zvanično, najhladnije naseljeno mesto na planeti je Oimjakon u Jakutsku, gde je izmerena temperatura od 71,2 stepena! Kada sam ja boravio tamo, ove zime, bilo je minus 54, što zvuči nestvarno, u odnosu na plus 1, koliko je u tom trenutku bilo u Beogradu. To je mesto posetilo tek 2204 ljudi iz celog sveta, ja sam jedan od njih, i jedini sa srpskim pasošem. Izvanredno iskustvo, i svakako bih se vratio ponovo.
Kako si se pripremao za ovaj put?
Duže su trajale pripreme nego za druga putovanja, koristio sam posebne tehnike disanja, i tuširao se ledenom vodom više puta dnevno, to je jedan od modela priprema koje upražnjava i Novak Đoković. To je bilo neophodno, pre svega zbog ogromne razlike u temperaturi. Postepeno sam se onda prilagođavao, prvo sam sleteo u Moskvu, gde je tada bilo minus 10, to je bio moj prvi korak ka ovom „ludilu“, i tu je počela aklimatizacija, objašnjava Iv Beserovac. Onda sam prešao još 1000 kilometara i putovao dva dana po ledenom putu. Kada posetiti najhladnije naseljeno mesto ako ne januara?! A kod njih ne počinje zima dok se temperatura ne spusti ispod minus 35!
Kakvi su bili prvi utisci, kako si se prilagođavao?
Bil je šokantno, već kad sam došao, vazduh je leden, prva tri dana sam se baš prilagođavao. Kada udahnete, kao da vam pluća bukvalno gore, toliko je hladno. Vazduh je suv i oštar. Ipak, iz dana u dan, počeo sam da se privikavam. Tamo su mi dali i njihovu posebnu odeću, za takve vremenske uslove. Automobili su stalno pokriveni, nekom vrstom ćebeta, i uglavnom moraju sve vreme da budu upaljeni, kako se ne bi zaledili. I noću ih čak pale meštani, kako ne bi zamrzli, onda menjaju akumulatore stalno, neviđeno iskustvo.
Poseban utisak su na tebe ostavili meštani?
Ljudi su divni, dok je napolju skoro neizdrživo ledeno, ljudi su neverovatno topli, i to je jedan od najjačih utisaka koji nosim sa ovog putovanja. Niko od njih ne zna engleski, ali obavezno prilaze i nude svaku pomoć. Ja sam prvog dana jednu ženu pitao gde im je pijaca, a ona mi je poklonila hranu, nikako nije htela da uzme novac. Jakuti žive u takvim uslovima celog života, i mnogo su više okrenuti prirodi. Bave se lovom i ribolovom, kuće su im od drveta. Zimi je za njih uobičajeno da hodaju i voze automobile preko jezera i reka, jer nemaju mostove. Tamo je zimi led deblji od 35 centimetara. Oni su leti, kada se led otopi, skoro odsečeni od sveta, tada barkama prelaze do druge obale.
Nije ti bilo dovoljno što si živeo na minus 54, već si odlučio i da uđeš u zaleđenu reku?
Kada sam stigao, jednostavno, rekao sam sebi – Uradiću to, kroz osmeh nam priča Iv Beserovac. Pošto je sve zaleđeno, ima jedan termalni izvor koji se uliva u reku Lenu, i na tom mestu nema leda, ili ima samo tankog sloja. Tako sam iz šatora otrčao do vode, i skočio. Srećom, u tom trenutku je voda toplija od spoljašnje temperature, ali je svakako veliki šok za organizam. Odmah sam potom otrčao do šatora koji se greje. Ipak, više od sat vremena uopšte nisam osećao tabane. Ali vredelo je!
Pošto imaš slike i video klipove, kako si to uspeo, kako oprema reaguje na tolikom minusu?
To je posebna priča, sve se ledi, pa i oprema. Pravili smo zapise dok nema vetra, na brzinu, usput. Kada vetar počne da duva, tu je završen posao, tada ništa ne izdržava, ni kamera, ni telefon, ni bilo koja druga oprema. Auto se zaledi i stane u trenu. Kod njih kada padne temperatura ispod minus 50 stepeni ni deca ne idu u školu.
Ovo je samo jedna od tvojih brojnih avantura, nabroj nam još neke?
Putujem samo na mesta koja nije osvojio masovni turizam. Na mesta do kojih je jako teško doći, koja su još uvek malo istražena. Bio sam i tamo gde ide većina, ali to mi je brzo dosadilo. Pre par meseci, ove jeseni posetio sam Niger i Burkinu Faso. I otuda nosim fantastične uspomene. Tamo je dodatno bilo teško boraviti jer oni imaju problem sa terorizmom. Ali je i zbog toga bilo posebno izazovno, bio je to poseban test za mene. Zato je priroda nesvakidašnja, nešto što se ne viđa često. U Nigeru recimo, nema turizma, ljudi su nasmejani, nemaju skoro ništa, zabava im je krpenjača, nemaju čak ni pravu loptu, a niko od njih nije tužan. I to je moć putovanja, menjaju čoveka iz korena, menjaju pogled na svet, treba da budemo zahvalni na svemu što imamo. Prijatelji, porodica i putovanja, to su najveće vrednosti koje čovek može da ima, priča Iv Beserovac. Obišao sam do sada mnogo svetskih destinacija, bio na Tajlandu, u Keniji, Urugvaju, živeo u Kaliforniji, obišao pola Evrope, Južne Amerike.
Jedno vreme si živeo na Filipinima, kako si se tamo našao?
Prošlog leta, tokom korone, kada su obustavljeni svi letovi, ostao sam više do četiri meseca na Filipinima. Nije bilo aviona, nije bilo načina da se vratim, tako da sam ostao sa meštanima, koji su me prihvatili kao svog. Delili su i bukvalno komad hleba sa mnom. Zvali su me na sve njihove rođendane, jednostavno, živeo sam sa njima. Nisam sreo gostoljubivije i otvorenije ljude, od mojih domaćina na Filipinima. Ribario sam sa njima, sve radio što i oni rade, i to mi je možda najlepše iskustvo.
Ovo je samo deo priče o ovom hrabrom i znatiželjnom momku, za kog ne postoje granice, što vidimo tokom njegovih putovanja, i bukvalno, jer svet je njegov! Iv Beserovac već kreće u nove avanture, a mi mu želimo srećan put i dobar vetar, i čekamo još mnogo njegovih putopisa u reči i slici. Za više informacija o njegovim putovanjima, posetite njegov instagram profil.
PIŠE: SNEŽANA LAZIĆ I FOTO: PRIVATNA ARHIVA
