Amerika. Rekli bi mnogi ,,obećana“ zemlja. Slušamo to gotovo stalno u vremenima koja su iza nas, ali jednako i u ovim sadašnjim. Najviše ipak čujemo među ljudima. Među onima koji su otišli i među onima koji tek planiraju da odu. Čini nam se koliko god da to ne dopire do nas i koliko god ne obraćamo pažnju na to što čujemo, to ipak ostaje negde zabeleženo u našoj podsvesti, pa se onda stvarno zapitamo: ,,Da li je Amerika ,,obećana“ zemlja?“
Naš sagovornik, Dragan Rakonjac se reportažom i snimanjem života i raznih životnih iskustava bavi već dugi niz godina u Americi, tačnije od 1999. godine. Autor je emisije ,,Američki san“ u kojoj mu naši sagovrnici na Američkom tlu prenose i predstavljaju život kakav sada žive. Zbog izuzetnog zalaganja za očuvanje srpske kulture i tradicije, Kulturno prosvetna zajednica Srbije mu je 2019. godine dodelila Zlatnu značku. Sada, nakon impozantnog broja godina iskustva i snimljenog audio i video materijala, ima u planu da snimi i jednu TV seriju koja će se snimati u Americi, a koja će govoriti o životu našeg naroda na drugom kontinentu.
Poštovani Dragane, možete li nam reći kada ste i zbog čega odlučili da promenite svoje mesto boravka i da se iz Srbije preselite u SAD?
Ja nikada nisam razmišljao da ću se seliti iz Srbije jer sam u Srbiji zaista imao predivan život. Radio sam u jednoj velikoj kompaniji u Elektrodistribuciji Beograd. Radio sam privatno za jednu od jačih markentinških agencija kao fotograf i snimatelj, imao video klub, snimao svadbe i imao život kakav samo neko može da poželi, pored porodice i dvoje dece koji su se u to vreme školovali. Međutim 1994. godine kada sam bio u poseti kod mog brata u Americi, moja firma je davala neplaćeno odustvo i ja sam rešio da odem na nekoliko meseci. Kod njega sam proveo četiri i po meseca i on me je tada pitao da li hoću da mi pravi papire. On je pokrenuo postupak koji je zahtevao puno vremena, jer to podrazumeva i nalaženje sponzora koji će garantovati za mene i naravno advokata koji će to sve zavšiti. 1997. godine mi saopštavaju da sam dobio green card i da bi trebalo da završim tu papirologiju u Beogradu i da se uselim do juna 1998. godine. Tada sam uzeo jednu godinu neplaćeno od svoje kompanije sa namerom da dođem i da probam, pa možda i da se vratim nazad. 1999. godine je počelo bombardovanje i mi smo ostali tu gde smo sada.
Kako biste opisali prve godine boravka u SAD?
Prvih 4 do 5 godina života u drugoj zemlji je veoma teško jer se treba uklopiti u novu sredinu, naučiti jezik i srediti sve za život u Americi.
Reportažom se uspešno bavite dugi niz godina. Možete li nam reći kada se dogodio prelomni trenutak kada ste shvatili da želite da se bavite reportažom?
Nikada to nije bio prelomni trenutak jer se ja ovim i dan danas bavim samo iz hobija. Nikada nisam počeo da se bavim tim profesionalno, jer baviti se novinarstvom iz Amerike za Srbiju – tu nema života, a isto tako, baviti se novinarstvom za Ameriku – to je jako teško. Ceo život sam radio jedan posao koji sam voleo i jedan posao od kojeg sam živeo. Sad kad se osvrnem iza sebe, za ove 23 godine kako sam u Americi, imam 15 hard diskova punih video zapisa. Trenutno sam u osnivanju neprofitne organizacije kako bih posle punih 15 godina kako se bavim ovim mogao da konkurišem na neki konkurs za sufinansiranje od strane Republike Srbije sa željom da što realnije prikažem život našeg naroda u Americi.
Kako i na koji način dolazite do sagovornika? Da li oni nalaze Vas, ili Vi njih?
Ispočetka, pošto je kamera uvek bila blizu mene, ja kad god sretnem neke ljude na nekim našim skupovima predložim im intervju. Većina njih pristane odmah, a u poslednje vreme dobijam i ja pozive za neke intervjue i predloge za teme. Za bilo koji značajniji skup dobijem poziv da dođem da snimim i to se za sada veoma dobro gleda i na youtube-u i na svim TV kanalima na kojima se emituje.
Da li u SAD državama među našim ljudima postoje ljudi koji su podlegli ličnim promenama ili je ipak Više onih koji su ostali ,,svoji”?
Hteli ili ne hteli, ljudi moraju da se promene. Nažalost, svi ti novi koji dođu, u prvom periodu boravka u Americi dolaze u crkve i na sva dešavanja gde se okupljaju naši ljudi sve dok ne stanu na svoje noge, a posle ih retko možete videti. Međutim, ljudi uglavnom negde ostaju svoji, ako zanemarimo neke sitne promene koje su neminovne dolaskom u drugu zemlju.
Kako biste posavetovali ljude koji bi želeli da se presele u SAD?
Prvo moraju da budu sigurni u sebe i ko god želi da dođe u Ameriku mora da dođe sa jedno 10.000 dolara dok se ne snađe, ne kupi auto, ne nađe stan i tako dalje. Uopšte nije lako. Mnogi ljudi ljudi dobijaju green card na lutriji, ali i pored toga moraju imati ovde nekog sponzora iz Amerike. Nekoga ko će garantovati za njih kada oni dođu, da će imati gde da se smeste u tom prvom periodu, da će imati nekoga ko će platiti za njih ukoliko naprave neku štetu… i tako dalje. Nije lako ni doći u Ameriku, a nije ni teško. Svakako savetujem da dođu mlađi ljudi, jer se oni lakše uklapaju, pogotovu u Čikagu gde ljudi najviše žive od kamionskih prevoza, a kasnije kada razviju svoj biznis od kamionskih kompanija. Amerika je zemlja mogućnosti i dan danas se u Americi veoma dobro živi.
I za kraj ovog intervjua, možete li nam otkriti neke buduće planove? Možete li možda nagovestiti nekog zanimljivog sagovornika sa kojim planirate da pravite reportažu u bližoj budućnosti?
Moj budući plan koji ću ja najverovatnije i ostvariti, jer još uvek imam svoju kompaniju koja dobro radi i može da finansira sve ovo čime se ja bavim i sva moja ulaganja u skupu opermu. Od kako sam došao u Ameriku ja sam u foto i video opremu uložio preko 50, 60 000 dolara, a što je najgore ta oprema se stalno menja. Definitivno mi je želja da napravim TV seriju koja će se snimati ovde u Americi. Ja imam sada preko 20 stanica gde to može da se emituje, jedini problem je što retko TV stanice u Srbiji plaćaju i ja bih voleo kada bih imao sponzore da pomognu taj projekat. Ove godine će biti dobijena non profit organizacija preko koje će ljudi koji žele da budu učesnici u svemu tome moći sav taj novac da odbiju od poreza i da pomognu. Ja sam se toliko životnih priča naslušao, da to samo može jedan život da napravi. Vrlo interesantnih priča ima o životu naših ljudi u Americi.
Naša redakcija želi puno sreće i uspeha ovom vrednom, iskrenom i jednostavnom čoveku. Pozivamo Vas da zapratite i njegov kanal Dragan Rakonjac na youtube-u, da pratite RTS Svet, BN televiziju i Televiziju srpske dijaspore.
PIŠE: SUZANA GAJIĆ RADIVOJEVIĆ I FOTO: PRIVATNA ARHIVA
