Neočekivani put do sportske stipendije
Dimitrije Stojanović, mladić od 23 godine iz Niša, pronašao je svoj put ka ostvarenju snova u Americi zahvaljujući sportskoj stipendiji na “Bethel University” u McKenzie, Tennessee. „Pre dve godine nisam ni sanjao da ću napustiti studije arhitekture i baviti se košarkom, i to u Americi“, kaže Dimitrije, ističući kako je njegov život u potpunosti promenio smer.
Nakon završetka Gimnazije „Stevan Sremac“ u Nišu, Dimitrije je upisao Građevinsko-arhitektonski fakultet Univerziteta u Nišu. Iako je uvek voleo košarku i bio uspešan član kluba “Konstantin”, nije zamišljao da će jednog dana zameniti planove za karijeru u arhitekturi za košarkašku stazu. Sve se promenilo kada je saznao za mogućnosti sportskih stipendija od prijatelja sa košarke koji je već krenuo put Amerike.
„Rešio sam da se ceo život bavim košarkom i to profesionalno, što je i bila moja životna želja. Stisnuo sam zube“ – dodaje Dimitirije.
Izazovi pri prelasku sa arhitekture na košarku
Prelazak sa arhitekture na košarku bio je pun izazova. „Proces prijavljivanja za koledže kako bih dobio punu stipendiju nije bio lak,“ objašnjava Dimitrije. „Potrebno je snimiti video o sebi i sa pratećom dokumentacijom poslati na željene koledže.“
Prvi veliki izazov bio je napuštanje poznatog života u Nišu i prvi put putovanje avionom. „Plašio sam se kako će sve biti i jezik mi je na početku bio najveća barijera, ali ne i nepremostiva. Položio sam potrebne testove engleskog jezika da bi me primili, ali učiti na stranom jeziku je nešto sa čim se suočavate i ide sve sporije“, kaže Dimitrije.
Ipak, za samo šest meseci, Dimitrije je savladao jezik dovoljno dobro da mu učenje predmeta postane lakše. „Osnove koje sam stekao u gimnaziji u Nišu su mi mnogo pomogle za studiranje u Americi„, objašnjava mladi talentovani košarkar, ističući odličnu organizaciju koja omogućava dovoljno vremena za treninge, učenje i slobodne aktivnosti.
Dimitrije je brzo napredovao. „Za dve godine uspeo sam da se prilagodim, sklopim nova prijateljstva i da imam dobre ocene. Čak sam dva puta proglašen među tri najbolja košarkaša koledža koji predstavljam na takmičenjima„, ponosno ističe on.
Kulturološki šokovi i balansiranje između studija i košarke
Prvi kulturološki šok doživeo je kada je sleteo na američki aerodrom, gde su ga dočekali košarkaši sa kampusa. „Svi su bili stranci, uglavnom Amerikanci, a jedan od njih je bio Švajcarac po imenu Jasin. On mi je postao dobar prijatelj i mnogo mi je pomogao na početku,“ priseća se Dimitrije.
Po dolasku je shvatio da na njegovom koledžu nema mnogo studenata sa Balkana. „Vremenom sam otkrio da su tu tri teniserke sa naših prostora – dve iz Srbije i jedna iz Crne Gore. Upoznao sam i tri fudbalera iz Srbije. Povremeno se viđamo i družimo, pričamo o hrani, muzici i stvarima koje nam nedostaju iz domovine. Nostalgija je neizbežna“, dodaje on.
Dimitrije ističe da je na kampusu mnogo mladih Amerikanaca koji nemaju predrasude prema drugim narodima, ali retko ko od njih zna gde se tačno nalazi Srbija ili bilo šta o njegovoj domovini. „Međutim, kada im spomenem Jokića, odmah prepoznaju da dolazim iz zemlje sportskih talenata. On je izuzetno popularan. Za Novaka Đokovića ne znaju svi, osim tenisera, ali su čuli za njega, iako ne povezuju njegov uspeh sa njegovim poreklom. Divim se svim tim talentima, posebno Timu Dankanu i Novicku. Oni su moji idoli“, kaže Dimitrije.
Dimitrije je, kaže, uspeo da približi našu kulturu Amerikancima, naročito kroz hranu. „Pokazao sam im razliku u kvalitetu hrane koja mi je mnogo na početku studija nedostajala. Na kampusu, u smeštaju, nema kuhinje u kojima možemo sami da kuvamo. Često sam sanjao i niški burek”, kaže kroz široki osmeh mladi Nišlija.
“Njihova ishrana se uglavnom zasniva na brzoj hrani, naročito kod mladih zbog brojnih obaveza. Međutim, Amerikanci su zavoleli naš „Smoki“ i „Plazmu“ koje sam im dao da probaju. Bili su oduševljeni, a mogu samo da zamislim kako bi reagovali na naša tradicionalna jela,“ objašnjava entuzijastično Dimitrije.
Drugi kulturni šok doživeo je nakon dva meseca boravka na kampusu, kada je otišao u Nešvil. „Video sam grad kakav ne možete ni da zamislite u Srbiji. Nešvil je grad džeza i bio sam potpuno oduševljen“, kaže Dimitrije.
„Još nisam stigao da obiđem mnoge druge gradove, ali sada, kada pređem na drugi fakultet “Harris-Stowe State University” u St. Louis, Missouri zbog još boljih uslova studiranj, planiram da to ispravim,“ zaključuje harizmatični Dimitirije, ističući svoje planove za budućnost.
Planovi za budućnost sa Srbijom u srcu
Dimitrije, kako kaže, planira da se profesionalno bavi košarkom ili sportskim menadžmentom. „Pretpostavljam da ću šansu tražiti prvo u Americi, a posle ko zna, mlad sam,“ kaže on sa zagonetnim osmehom, dodajući da se možda jednog dana i vrati u Srbiju.
Zaključuje da je podrška porodice bila ključna u prelomnim trenucima. „Mladima koji žele da se usavršavaju i rade što vole bih poručio da ništa nije nemoguće, ali da je podrška najbližih ključna. Ne bih uspeo bez mojih roditelja i sestre. Sa njima sam svakodnevno u kontaktu preko interneta. Takvu tehničku mogućnost pre 30 godina mladi ljudi nisu imali. Vreme u kojem živimo nam omogućava da možemo da postignemo mnogo toga, ali samo ako imate strast i ljubav prema nečemu što vas pokreće“, poručuje Dimitrije.
PIŠE: ANA VELJKOVIĆ I FOTO: PRIVATNA ARHIVA
