Bogdan Diklić je ovogodišnji dobitnik nagrade “Aleksandar Lifka” koja mu je dodeljena u kategoriji domaćih stvaralaca na 30. Festivalu evropskog filma Palić.
U svojoj dugoj i bogatoj glumačkoj karijeri ostvario je više od 150 uloga, nikada nije brojao priznanja, već je bio fokusiran na kvalitet onoga što radi.
„Otprilike u trećem razredu gimnazije sam rešio da ću da pokušam da radim nešto me je privlačilo i što će mi stvarati radost u životu – a to je gluma. Nisam se prevario, iako sam pretpostavljao da je taj posao mukotrpan i nije lak. Sećam se da me je u to vreme tata poslao u apoteku da kupim lek, a ja sam ispred knjižare ugledao pokojnog Fabijana Šovagovića koji je snimao film u Bjelovaru. On je i dan danas jedan od glumaca koji su za mene jako veliki i jedinstveni. Pošto pri sebi nisam imao olovku i papir, otrčao sam do prodavnice i zamolio maminu prijateljicu teta Dragu, koja je bila kasirka, da mi da olovku i papir da bi mi se potpisao Šova“, prisetio se Diklić i dodao:
„Hemijska je bila bordo boje i dugo sam je čuvao, čak je sa mnom ‘nastupila’ u filmu ‘Majstori, majstori’ u sceni kada prosvetni inspektor Miroslav Simić, koga sam tumačio nešto zapisuje. Sećam se da kada sam Šovi dao papir i olovku da mi da autogram, upitao me je šta će mi to. Odgovorio sam da bih i ja možda pokušao da se bavim glumom. Dugo sam tada bio na snimanju i gledao ga. Po završetku snimanja ušao je u prodavnicu stolarskog alata da vidi šta sve ima, jer mu je hobi bila stolarija. Sećam se da mi je tada pružio ruku i rekao: ‘Doviđenja, nadam se budući kolega.’ Desetak godina kasnije nas dvojica smo bili na Pulskom festivalu i vraćajući se u Zagreb, u avionu sam mu spomenuo: ‘E, moj Šove kada bi se ti sećao’, a on se nadovezao: ‘Znam, ispred knjižare…’ Lepa i istinita priča.
Brojni filmovi u kojima je glumio Bogdan Diklić obeležili su našu kinematografiju, a rečenice ili dijalozi izgovoreni u popularnim ostvarenjima i dan danas se spominju u različitim situacijama. Međutim, i ako su pojedine scene postale kultne, Diklić je otkrio da ih ne izgovara u privatnom životu i svakodnevnoj komunikaciji.
„Ne, ne koristim, ali neki moji prijatelji, koji jako vole te filmove i to ne zato što je njihov prijatelj igrao u njima, ponekad koriste. Ima filmova u kojima su neke baš moje rečenice. Recimo u ‘Nacionalnoj klasi’: ‘A sada malo ona’, pa onda u ‘Maratoncima’ čuvena ‘Koliko može da razvije’. Sećam se da sam Bori predložio da kada u ‘Maratoncima’… govori rečenicu: ‘Ponovo radi bioskop’ da je ponovi nekoliko puta. To su moje dodate rečenice u tekstovima“, ispričao je glumac, koji osim čuvene bordo olovke ima još neke svoje predmete koje je koristio u filmu Gorana Markovića “Majstori, majstori”, kao na primer matursko odelo.
„Jeste i ne znam šta se kasnije desilo sa njim. Bila je kao revizit i moja akten-tašna koju mi je majka kupila za rođendan. Stvarno ne znam odakle joj ideja da mi to kupi za rođendan jer nikada je nisam koristio sem za snimanje ovog filma. To joj je bila jedina svrha“, rekao je Bogdan, prenosi Blic.
Bogdan Diklić se već 48 godina bavi glumom, a kako kaže, privatno je veoma stidljiva osoba. Kako je ispričao, nije uspeo da u svakoj ulozi uradi ono što je nameravao. Međutim, u “Martoncima…” je uspeo da istera sve što je zamislio.
„Svi smo uživali dok smo snimali film jer smo imali svest o tome da radimo nešto što će biti dobro ali niko od nas nije imao svest da će to toliko da traje. Pored scenarija ‘Nacionalne klase’ i ovaj je bio pun ‘dopisivanja olovkama’. Nažalost, dokaze nemam, jer su se ti papiri sa scenariom negde izgubili“, ispričao je Bogdan Diklić.
IZVOR: NOVA I FOTO: PRINTSCREEN
