Ulagati u obrazovanje i školovanje od početka odrastanja na pravilan način kod svakog čoveka može izvući samo najbolje iz njega. Ne uči se i ne teži samo dobrim ocenama i uspesima, već i neprekidnoj borbi i disciplini za nešto što nam je u tom trenutku važno. Ta navika usađena u porodici, a negovana sa puno roditeljske ljubavi kroz odrastanje, samo može doprineti tome da ti ljudi ostvaruju ovakve uspehe, ma gde god bili. Tome u prilog govori životni put naše sagovornice Biljane Jevremović koju su roditelji veoma rano naučili poštovanju porodice, kao i važnosti obrazovanja i ličnog napretka.
Biljana Jevremović rođena je u Užicu. Osnovnu školu završila je u Kremnima gde je i odrasla, a gimnaziju ,,Miodrag Milovanović-Lune“ prirodno-tehnički smer završila je u Užicu. Kao dobar i vredan đak svoje školovanje je nastavila na Tehnološko- metalurškom fakultetu u Beogradu, a nakon toga upisala i postdiplomske studije na matičnom fakultetu. Paralelno sa postdiplomskim studijama radi na projektima na ITNMS (Institut za tehnologiju nuklearno mineralnih sirovina). No, rat i kriza kao i mnoge ljude u Srbiji tih 90-tih godina, podstakao je da razmišljaju u smeru izlaska iz te beznadežne situacije. Zajedno sa svojim suprugom, 2000. godine Biljana Jevremović odlazi u Ameriku u grad Santa Barbara u Kaliforniji.
Već drugi posao u Americi bio joj je u oblasti struke, a to je rad u istraživačkoj kompaniji ,,DuPont Displays”, čiji je osnivač bio Alan Heeger, dobitnik Nobelove nagrade za Hemiju 2000. godine. Šest godina kasnije, Biljana počinje da radi kao stariji inženjer za razvoj na lokalnom fakultetu ,,University of California Santa Barbara” (UCSB), na katedri za elektrotehniku i kompjutere. Poslednjih 17 godina radi u laboratoriji ,,Nanofab” kao jedan od zaposlenih inženjera za istraživanje i razvoj.
Poštovana Biljana, kakva sećanja nosite iz perioda odrastanja i školovanja u Kremnima?
POVEZANE VESTI
Sećanja su lepa. Odrastanje u selu u Kremnima je bilo bezbrižno. Odrasla sam u porodici sa sestrom bliznakinjom i starijim bratom. Roditelji su nas rano naučili da radimo i budemo vredni. Rano nam je usađena ideja da pomažemo jedni drugima, tako da je naša porodica baš tako funkcionisala. Bili smo funkcionalna porodica.
Svi smo bili dobri đaci tako da se nije ni postavljalo pitanje šta ćemo učiti, koju srednju školu ili fakultet. Imali smo jaku želju i potrebu da učimo, školujemo se.
Roditelji su nam bili krajnje nesebični, tako da su sve ulagali u nas i u naše školovanje.
Kada bi Vam sada neko rekao ,,Beograd“ šta bi bila Vaša prva pomisao?
Studenjak. Grad studenata. Mladost. U Studenjaku sam upoznala mnoge ljude, stekla dosta prijatelja, ali najvažnije od svega je da sam upoznala mog supruga Aleksandra.
Da li ste u vreme školovanja i studija kao izvanredan đak i jedan od 250 najboljih studenata maštali da radite u svojoj zemlji ili da odete van njenih granica?
Da, želja mi je bila da radim u Srbiji. Odrasla sam u patrijarhalnoj porodici, tako da život van Srbije nisam ni zamišljala, niti planirala. Posebno nisam uopšte razmišljala o životu u Americi.
Kada se dogodio momenat kada ste shvatili da ćete otići u Ameriku? Da li ste znali jezik i da li ste poznavali nekoga u Americi u tom periodu?
Iako nisam planirala odlazak u inostranstvo, situacija u zemlji je neminovno vodila u tom pravcu. Posle završenog fakulteta, upisa na post-diplomske studije, ratova i generalno loše situacije u zemlji, shvatila sam da mi diploma neće puno pomoći u Srbiji. Posla nije bilo. Čitava situacija je delovala poprilično beznadežno. Tako sam došla na ideju da probam odlazak negde van Srbije. Igrala sam lutriju za zelenu kartu. Za divno čudo, iz drugog pokušaja sam dobila „green card“.
U sred bombardovanja 1999. dobila sam pismo iz Amerike. Shvatila sam da mogu zajedno sa svojim suprugom da otputujem u Ameriku. Početkom 2000. godine smo otišli u Kaliforniju.
Engleski sam znala površno, školski. Moj suprug je bio mnogo bolji.
Poznavali smo samo jednu osobu, opet površno. Taj čovek nas je dočekao i pomogao nam u prvih mesec-dva. Ubrzo smo stali na svoje noge i počeli da radimo.
Kakvi su bili prvi meseci boravka na drugom kontinentu?
Čudni. Bio je neki osećaj kao da sam na drugoj planeti. Sve je bilo drugačije. Međutim želja da radimo, da se ostvarujemo i da učimo nas je terala da ne odustanemo.
Ljudi su bili jako ljubazni i pored svih razlika, osećali smo se dobrodošlim. To je bilo najvažnije. Osećaj prihvatanja i na neki način pripadnosti.
Grad je predivan i klima savršena.
U Americi Vam je već drugi posao bio u struci? Čime se sada bavite i gde radite?
Radim na jednom od elitnih fakulteta u Santa Barbari. Fakultet se zove UCSB. Radim kao stariji inženjer za razvoj, u laboratoriji koja se zove „Nanofab“. Laboratorija se nalazi na katedri za elektrotehniku i kompjutere. Moj posao se sastoji u tome da radim na eksperimentima, razvoju procesa za eksperimentalno pravljenje malih uređaja koji se mogu koristiti u kompjuterima, medicini itd. Osim toga radim i sa studentima, koje učim određenim procesima u laboratoriji.
S obzirom na to da imate troje dece, kako se njima dopadaju Srbija i Amerika, da li su oni zadovoljni životom u Americi i onim što on pruža?
Deca jako vole Srbiju, često dolazimo i raduju se svakom dolasku tamo. Svima nam Srbija dođe kao predah, odmor, vreme koje se posvećuje samo porodici, najužoj rodbini. Za mene lično, to je punjenje baterija.
Deca naravno vole život u Kaliforniji. Tu su rođeni, tu odrastaju, tu se školuju. Raduju se povratku sa bilo kog odmora u naš stan, mesto u kome živimo. Što bi Amerikanci rekli „homesick“ su, što znači da gde god da idu, nedostaje im kuća i raduju se povratku.
Još uvek su mladi da bi poredili živote u dve države. Međutim, definitivno znaju ko su i odakle potiču. Pričaju srpski i vole Srbiju zbog ljubavi koju osećaju na svakom koraku, prirode, zelenila i „torti, kolača“…
I za kraj ovog intervjua, možete li nam reći, da li je i za koga Amerika dobar izbor?
Amerika jeste dobar izbor. Više puta sam se uverila da nisam donela pogrešnu odluku što sam došla ovde. Amerika je dobar izbor za svakog čoveka koji hoće vredno da radi, uči i napreduje. Kvalitet se prepoznaje i ceni. Vredan rad se nagrađuje i tako se napreduje u poslu. Amerika je dobra za ljude koji poštuju zakon.
Uvek postoji mesto na kome se lični trud, rad i napredak prepoznaje i nagrađuje. Nekada to ne bude zemlja u kojoj se rodimo, ali sreća je da uvek možemo da biramo i da radimo na tome da to promenimo ukoliko nismo u potpunosti zadovoljni.
Biljani i njenoj porodici želimo puno sreće, zdravlja i zajedničkih uspeha na svim poljima. Ona i njen suprug su pravi primer borbenosti, odlučnosti i uspeha, kako svojoj deci tako i drugima.
PIŠE: SUZANA GAJIĆ RADIVOJEVIĆ I FOTO: PRIVATNA ARHIVA
