RODITELJSTVO IZMEĐU DVA SVETA – SRCE IZMEĐU TRADICIJE I NOVOG DOBA
Balkanski roditelji na američkom tlu vode tihu, svakodnevnu borbu: između onoga kako su vaspitavani i onoga kako danas žele da vaspitavaju svoju decu. A negde između “plavo je za dečake, roze za devojčice” i emocionalne inteligencije – nastaje nova generacija.
OD “NE PLAČI” DO EMOCIJA: BALKANSKI RODITELJI U AMERIČKOJ STVARNOSTI
U kućama širom Čikaga, gde se na stolu još uvek služi sarma, a na televizoru smenjuju srpski i američki programi, vodi se jedna mnogo dublja priča. Priča o roditeljstvu. O sudaru dve kulture. I o pokušaju da se iz tog sudara izrodi nešto bolje.
Jer, kako kaže praksa – na Balkanu se nekada znalo: muškarac ne sme da plače, dete mora da sluša, roditelj je autoritet. U Americi, međutim, stvari izgledaju drugačije: emocije se prepoznaju, granice se pregovaraju, a odnos sa detetom gradi se kroz povezanost.
I tu nastaje – konfuzija.
DECA NE IZAZIVAJU PROBLEM – ONA GA OTKRIVAJU
Na nedavno održanoj radionici u Čikagu, posvećenoj svesnom roditeljstvu, jedna od onih koja razume ovaj raskorak iznutra jeste Milica Momčilović Radončić – sertifikovani trener i stručnjak za rad sa traumom.
Njena priča počinje u Srbiji, nastavlja se kroz novinarsku karijeru i dolazak u Ameriku, ali pravi preokret dolazi – majčinstvom.
„Majčinstvo je bilo ključni okidač za sve što danas radim… vrlo brzo sam shvatila da ljubav sama po sebi nije dovoljna ako nismo svesni svojih obrazaca“, kaže Milica.
I tu dolazi do ključne spoznaje koja je, kako kaže, promenila sve:
„Deca vrlo često ne ‘okidaju’ problem u nama već ga otkrivaju.“
MAME IZ REGIONA, ISTE DILEME
Na radionici su se okupile žene iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Crne Gore i Makedonije. Majke male dece, tinejdžera, ali i bake. I sve su donele – isto pitanje: gde početi?
„Najčešća pitanja bila su ‘odakle krenuti’ kada je u pitanju rad na sebi i kako osvestiti ograničavajuće obrasce…“, objašnjava Milica.
Jer nije lako priznati da možda ono što smo naučili – nije uvek najbolje rešenje.
“Drago mi je što je na radionici bio i jedan muškarac. Roditeljstvo ne pripada samo majkama”, ističe Milica.
KADA DETE PLAČE – KO PLAČE ZAPRAVO?
Jedan od najčešćih “sudara” dešava se u svakodnevnim situacijama. Dete plače. Roditelj reaguje.
Na Balkanu – prekini, smiri se, nije to ništa.
U savremenom pristupu – stani, poslušaj, budi tu.
„Jedna od najčešćih dilema je kako uskladiti vrednosti sa kojima su odrasli na Balkanu sa sistemom u kojem njihova deca odrastaju u Americi.“
„Mnogi roditelji su podelili koliko im je teško da ostanu prisutni uz detetove emocije, jer to u njima aktivira sopstvena potisnuta iskustva iz detinjstva“, kaže Milica.
„Upravo u tom trenutku dolazi do sudara – između onoga kako su oni učeni i onoga kako danas žele da budu roditelji.“
Drugim rečima – dete plače, ali u roditelju se javlja nešto mnogo starije.
KRIVICA, NESIGURNOST I TIHI STRAHOVI
Roditelji koji balansiraju između dva sveta često nose i dodatni teret – osećaj da nikada nisu dovoljno dobri.
„Većina roditelja vodi unutrašnju borbu na dnevnom nivou… Taj balans često stvara osećaj krivice, preispitivanja i nesigurnosti“, iskreno govori Milica.
„Međutim, upravo ta svest i spremnost da se preispitaju sopstveni obrasci predstavlja prvi i najvažniji korak ka promeni.“Najveći strah?
„Da će nesvesno preneti svoje traume iz detinjstva i generacijske obrasce na svoju decu.“
NIJE POENTA BITI SAVRŠEN – NEGO SVESTAN
Ako postoji jedna rečenica koja bi mogla da stane na frižider svake balkanske porodice u Americi – to je ova:
„Najvažniji korak nije u tome da budemo ‘savršeni roditelji’, već da budemo svesni roditelji.“
To znači – zastati pre nego što počnemo da vičemo na decu. Zapitati se pre nego što reagujemo. I priznati sebi da možda nismo uvek u pravu.
OD VASPITANJA STRAHOM DO VASPITANJA RAZUMEVANJEM
Prema rezultatima savremenih istraživanja, više od 75% roditelja navodi da se oseća preopterećeno tradicionalnim pristupima roditeljstvu.
Takođe, deca čiji roditelji razvijaju emocionalnu inteligenciju imaju oko 40% veće šanse za uspeh u školskom i društvenom okruženju.
SUZE, SMEH I JEDNO “OTVORENO SRCE
Radionica nije bila samo edukacija – bila je i emotivno iskustvo.
„Duboko me je dirnula spremnost žena da dele najtananije emocije i iskustva…“
„Jedna učesnica je podelila da se tokom vežbe osećala kao da je neko ‘otvorio slavinu iz koje su počele da izlaze sve zaglavljene emocije“, prenosi Milica.
A možda je to upravo ono što mnogima nedostaje – prostor gde je u redu da se oseti. I da se kaže.
OD RADIONICE DO PROMENE
Na kraju večeri, mnogi su otišli sa više pitanja nego odgovora – ali i sa osećajem da nisu sami.
Roditelji su imali priliku da čuju savete, razmene iskustva i naprave prvi korak ka promeni. A sudeći po interesovanju – to je tek početak.
U planu su nove radionice, nove teme i nova okupljanja.
Jer kako kaže Milica:
„Metamorfoza roditelja počinje radom na sebi i menja sudbinu narednih generacija.“
I možda je baš to najvažnija vest iz Čikaga – da se negde između tradicije i savremenog sveta, rađa nova vrsta roditeljstva.
PIŠE: ANA VELJKOVIĆ I FOTO: PARENTING METAMORPHOSIS
