Malo ko razmišlja o tome, ali generacije američkih đaka duguju zahvalnost čoveku po imenu dr. Frank Cyr. Upravo on je tridesetih godina prošlog veka postavio temelje današnjeg sistema školskog prevoza u Sjedinjenim Američkim Državama.
Kako je sve počelo
Godine 1937. Cyr je sproveo istraživanje u deset američkih saveznih država i bio šokiran rezultatima – deca su putovala u školu kamionima, redovnim autobuskim linijama, pa čak i konjskim zapregama. Nije postojalo jedinstveno rešenje za bezbedan prevoz učenika.
Zato je 1939. uveden nacionalni standard za školske autobuse. Jedna od ključnih odluka bila je da autobusi moraju biti obojeni u svetložutu boju. Žuta je najsigurnija jer je lako uočljiva čak i po magli i kiši, čime se drastično povećava bezbednost u saobraćaju.
Tehničke inovacije i „Supercoach“ revolucija
Pored boje, u standardima su naglašeni i drugi aspekti: autobusi treba da budu jeftini za održavanje, laki za popravke i dovoljno veliki da prevoze više desetina učenika.
Prava revolucija dogodila se 1948. kada je kompanija Crown Coach Corporation iz Kalifornije predstavila model Supercoach. On je mogao da primi čak 79 putnika – skoro duplo više od tadašnjih autobusa. Imao je čelični okvir, sigurnosna stakla i garanciju protiv korozije od 20 godina, a mnogi primerci trajali su i duže.
Od dizela do struje – budućnost školskih autobusa
Danas su školski autobusi u SAD i dalje prepoznatljivo žuti, ali gorivo se menja. Umesto dizela, benzina ili propana, sve više škola koristi električne autobuse (ESBs). Prema podacima, trenutno je u upotrebi oko 5.500 električnih autobusa širom zemlje, dok je još 14.000 naručeno ili „rezervisano“ od strane školskih distrikta i prevoznika.
Električni školski autobusi sada voze u 49 saveznih država i četiri američke teritorije, što pokazuje da tradicija i inovacije mogu da idu ruku pod ruku – bezbednost i održivost za nove generacije.
IZVOR: EN.AS.COM I FOTO: PIXABAY
