Fruška gora postala je jedna od omiljenih destinacija lovaca na skupocene podzemne gljive tartufe, a tragača je sve više i u ostatku zemlje.
Sem u Sremu i Mačvi, tartufi se traže i u Deliblatskoj peščari, na planinama Kosmaj, Rudnik i Oplenac, u Obedskoj bari, u šumama Crni lud i Senajske bar, te u blizini reka Bosut i Lug.
Tartufi uglavnom rastu u simbiozi sa kestenom, hrastom, belom topolom i lešnikom, pa se mogu naći u tim šumama. Procenjuje se da je broj tartufara u Srbiji porastao na oko 5.000, a nedorečeni propisi dovode do haosa na terenu.
„Tartufari neće da otkrivaju čime se bave, svoja mesta gde traže tartufe kriju, naravno iz ekonomskih razloga. Ali ljudi je sve više, svako i bilo gde može da traži tartufe. Dozvola nema, pa dolazi do sukoba, razbijaju se automobili, buše gume jedni drugima, ljudi se svađaju i tuku. Sada se sezona polako završava, ali već od juna kreće nova potraga, pa će Fruška gora biti puna ljudi koji uz pse ili mangulice traže tartufe“, kaže Vladan Ilić, jedan od tartufara sa Fruške gore.
Koliko su tartufi zapravo zlatne gljive, govori njihova vrednost. Crni tartuf, koji je jeftiniji, košta oko 50 evra za kilogram, dok beli, kraljevski tartuf može da dostigne cenu od nekoliko hiljada evra po kilogramu. Jedan od prvih tragača za ovim gljivama u Srbiji kaže da se iz zemlje izvoze tone tartufa na nelegalan način, jer bukvalno Srbija leži na tartufima, piše Mitrovica info.
Ako je komad velikog belog tartufa 2.000 evra na zapadu Evrope, u Srbiji košta duplo manje. Zato je jasno zašto sve više stranih državljana iz bogatih zemalja u okruženju dolazi u Srbiju i bez dozvole izvozi ove gljive poznate kao najbolji afrodizijak. I među otkupljivačima tartufa koji rade u Srbiji su oni iz Hrvatske i Slovenije.
Za razliku od Srbije, u Hrvatskoj se, recimo, tačno zna gde se mogu tražiti tartufi, a postoje i dozvole koje koštaju oko 100 evra godišnje.
„Tartufari u Srbiji godišnje mogu da zarade od 3.000 do 30.000 evra. Mi nismo na ove gljive obraćali pažnju dok pre dve decenije u Vojvodinu nisu počeli da dolaze italijanski lovci. Oni u stvari nisu bili pravi lovci, već tartufari i nisu tražili životinje nego gljive. Danas u našoj zemlji imate nekoliko veštačkih plantaža tartufa, ali mi nemamo brendiran proizvod kao, recimo, Istrijani, Francuzi ili Španci, pa većina naših tartufa odlazi na crno tržište“, kaže ovaj gljivar.
Tako država Srbija godišnje gubi milione na švercu najpopularnijeg svetskog začina koji bi mogao postati i poznati brend.
Koliko tartufi mogu da budu skupoceni govore i aukcije na kojima se oni plaćaju desetinama, pa i stotinama hiljada evra. Tako je kupac iz Hongkonga na aukciji u Italiji pre par godina platio dva bela tartufa čak 120.000 dolara. Oni su bili teški nešto manje od kilogram, pa računica kaže da im je cena bila tri puta viša od zlata, koje se prodaje za 40.000 dolara po kilogramu.
Ruski milijarder Vladimir Potanjin svojevremeno je njujorškom restorateru „Nelu Balanu“ platio beli tartuf težak oko dva kilograma čak 95.000 dolara.
