Uprkost tome što je izgubio vid pre nekoliko decenija, radoznalost i spretne ruke Draganu Popoviću iz Užica omogućili su da u svom domu bude vodoinstalater, električar, serviser bele tehnike.
Profesor muzičkog u penziji Dragan Popović seče drva, pravi stalke za maline, drvene stolice.
„Dobri majstori kažu mi sačekaj da završim, sve ću ti objasniti, a oni koji su loši ljute se kad ih zapitkujem nešto. I kažu – to ti mene proveravaš. Ne nego učim, kažem“, priča Dragan.
Na imanju kosi, okopava, frezira. Kukuruz i pasulj sadi kako je učio od predaka. „Jedno zrnce pasulja, jedno zrnce kukuruza. Desi se i ponekad pogrešim, neko me zagovori i onda stavim dva jedan do drugoga, ali to ništa ne smeta“, objašnjava Dragan iz Užica.
Ovaj profesor muzičkog u penziji objavio je i pet knjiga poezije i proze, a inspiriše ga ljubav.
„Moja svetlost je moja devojčica, moja lastavica, moja neprolazna ljubav iz mladosti, Slavica moja. Kroz njene oči uspevam sve sagledati“, govori Dragan Popović.
Slavicu i Dragana život je razdojio 1972. godine. Ljubav su obnovili pre dve decenije i kažu da sada u Lunovom Selu konačno žive kao u raju.
Rado bi se vratio i padobranstvu, kaže Dragan. Muzika je njegovo opredeljenje, a duh tradicije neguje kroz izvorne narodne pesme, koje izvodi na koncertima u duetu sa Ilijom Markovićem.
IZVOR: RTS I FOTO: NOVA
