Upotreba ćiriličkog pisma u našoj zemlji svedena je na 10 odsto. Latinica, koja je pomoćno pismo u odnosu na matičnu ćirilicu, daleko je dominantnija.
Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma, (poznat i kao zakon o zaštiti ćirilice) trebalo je da zaustavi ovaj trend.
Međutim, ni godinu otkakao je zvanično počela njegova primena – 15. marta 2022. godine – ovaj propis nije zaživeo.
Na ove činjenice ukazuju lingvisti koji upozoravaju da će posledice neprimnjivanja ovog propisa biti dalekosežne po naš ukupni kulturni identitet.
„Srpsko pismo se sve više povlači i potiskuje iz javnog prostora, što predstavlja činjenicu vidljivu i golim okom“, kaže za „Novosti“ dr Vladan Jovanović iz Instituta za srpski jezik.
„Nije potrebna detaljna statistika da bi se utvrdilo koliko je ćirilica u javnom prostoru manje zastupljena od latinice.“
On podseća da Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma predviđa da se njime, u prvom redu, uredi upotreba srpskog jezika u javnom životu i utvrde mere za zaštitu i očuvanje ćiriličkog pisma, kao matičnog pisma.
Dakle, ističe ovaj lingvista, Zakonom se sa podjednakom pažnjom uređuje, pod jedan, upotreba srpskog jezika, a, pod dva, njime se iskazuje naročita briga za srpsko ćiriličko pismo.
Ko je kriv i kakve su posledice upornog ignorisanja ovog propisa?
„Država, kad hoće, zna kako se zakon primenjuje“, kaže Sreto Tanasić, predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika. „Posledice su nastavak urušavanja statusa srpskog jezika i ćirilice, što traje decenijama, i odlaganje osmišenog sprovođenja jezičke politike, što je u uređenim državam bitan elemenat ukupne politike. Kad se zna da su srpski jezik i ćirilica u osnovi srpskog nacionalnog i kulturnog identiteta, onda nije teško zaključiti i kakve su posledice, pa, možda, i zašto se odugovlači i sa primenom ovog zakona.“
Ovim zakonom predviđeno je i da vlada osnuje Savet za jezik koji treba da nadgleda njegovu primenu. U Ministavu kulture, na pitanje kada će ovo telo biti formirano i zbog čega se kasni sa primenom zakona o zaštiti ćirilice, kratko kažu:
„U toku je procedura u Vladi Srbije za formiranje Saveta.“
Sreto Tanasić ističe da ne zna dokle je ta procedura stigla i da je Savet mogao biti formiran ranije:
„Niko na koga se odnosi zakon nema opravdanje što ga ne poštuje, takođe ni država nema opravdanje što ga ne primenjuje. Propisane zakonske odredbe se mogu primenjivati i bez tog Saveta, koji ima drugu funkciju, a ne inspekcijsku.“
Vladan Jovanović kaže da ostaje da se nadamo da će savet kada bude formiran, uz savestan rad njegovih članova, doprineti da se Zakon u potpunosti sprovede i da se stanje na polju upotrebe srpskog jezika i zaštite ćiriličkog pisma, kao opšteg dobra nacionalne kulture i značajnog identitetskog obeležja – osetno popravi i uredi.
Takođe, oba naša sagovornika u tesnu vezu dovode neprimenjivanje zakona o zaštiti ćirlice i primenu Zakona o rodnoj ravnopravnosti kojim se, kažu, vrši inžinjering nad našim jezikom i nasilje nad srpskom kulturom.
Tanasić kaže kako ima utisak da zakon o zaštiti ćirilice stoji u fioci dok ovaj drugi zakon „ne obavi posao“.
Ukazujući na uticaj rodne ideologije na jezik, dr Vladan Jovanović navodi da već duže vreme svedočimo sprovođenju nasilja nad srpskim jezikom, koje je, nažalost, svoj zamah dostiglo u sredstvima javnog informisanja primenom tzv. rodno senzitivnog jezika.
„Stvar je otišla toliko daleko da se u medijima mogu čuti i nakaradni konstrukti poput borkinja, generalica, bekica itd“, navodi ovaj lingvista.
„Osim toga što se u sve zastupljenijoj televizijskoj i novinskoj praksi ovakvom upotrebom jezika vrši nasilje nad njegovim prirodnim razvojem, njime se krši i pomenuti Zakon o upotrebi srpskoga jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma, prema kojem se izričito zabranjuje uticaj ideoloških i političkih pokreta na standardizaciju srpskog jezika. Ukoliko samo ovu odredbu Zakona uzmemo u obzir i uporedimo ga sa stanjem u medijima, donećemo nedvosmislen zaključak da se Zakon u pogledu obavezne upotrebe srpskog književnog jezika, koja podrazumeva njegovu standardnojezičku normu, zapravo ne sprovodi.“
Dr Vladan Jovanović kaže je zakonom o zaštiti ćirilice propisano da obaveza upotrebe ćirilice zavisi od toga da li se ustanova finansira iz državnog budžeta koja, u tom slučaju, mora koristiti ćirilicu ili se finansira sredstvima iz privatnih ili stranih preduzeća i fondova:
„Izrazio bih svoju zabrinutost zbog toga što je kapital uzet kao kriterijum za sprovođenje odnosno nesprovođenje odredbi zakona koji štiti fundament nacionalne kulture kao što su jezik i pismo. Kao posledicu toga imamo odredbu po kojoj su samo dve televizije – RTS i RTV – u obavezi da upotrebljavaju ćiriličko pismo, dok ostale televizije, čak i one sa nacionalnom frekvencijom, to nisu u obavezi…“
