Glumac Nikola Đuričko već više od dve godine živi u Americi. On je zajedno sa suprugom Ljiljanom, ćerkom Nađom i sinom Đorđem spakovao kofere i preselio se u Los Anđeles, i nije se pokajao. Svoje iskustvo života u Americi, Đuričko je podelio gostujući svojevremeno u podkastu „Agelast“ Galeba Nikačevića.
„Poslednjih pet, ako ne i šest godina, s pola snage sam odlazio na probe i snimanja. U punom kapacitetu svojih mogućnosti igrao sam u niskobudžetnim filmovima, a imao sam potrebu da podignem lestvicu više. Želeo sam da vidim mogu li da budem egal pred kamerama s jednim oskarovcem kao što je Džefri Raš, što sam sada imao priliku. Jedan od razloga za odlazak jeste i taj što sam zbog iznošenja političkih stavova bio kažnjen, moja supruga isto, bar smo tako načuli. Niko ti, naime, ne kaže otvoreno zbog čega ne možeš da radiš, ali isto tako niko nema ni hrabrosti da te angažuje. U dogovoru sa suprugom odlučio sam da predam zahtev za zelenu kartu, odnosno radnu vizu i, naravno, bilo je potrebno vremena i novca, ali smo u tome uspeli, spakovali se i otišli. Sve smo poneli, čak smo i psa poveli, jedino sam biljke ostavio prijatelju da ih zaliva“, prisetio se glumac u podkastu „Agelast“ Galeba Nikačevića prelomnog trenutka u životu, kojem su prethodila brojna preispitivanja i sumnje.
„Naravno da sumnjaš, samo glup čovek to ne radi. Donekle je to sve izgledalo kao da stojiš nad liticom i kažeš sebi: ‘Jao, što je lepa voda, bilo bi lepo da skočimo, plivaćemo, biće uzbudljivo, divni su talasi.’ Već sledećeg trena nema mesta za teoretisanje, moraš da skočiš, od mirne luke i usidrenog broda pristaješ da se otisneš na nemirno more i suočiš s burom. Pet-šest dana po dolasku u Ameriku, dešavalo mi se da se naglo probudim iz sna s pitanjem: ‘Šta smo to uradili?’“
Brigama, međutim, nije bilo mesta. Nakon svega dva kastinga Đuričko je dobio posao, dok su se i njegovi naslednici brzinom svetlosti uklopili u nov stil života.
„Pravo je uzbuđenje bilo gledati ih prvi dan škole. Budući da su u Srbiji pohađali nastavu na engleskom i francuskom, nismo ni pomišljali da se neće uklopiti. Idu u razred s decom iz čitavog sveta, multi-kulti“, rekao je glumac, koji se na anonimnost možda čak i najlakše navikao.
„Popularnost kod mene nikada nije bila do te mere izražena da ljudi padaju na glavu zbog toga što sam im u blizini. Bio sam, recimo, s Bikovićem na nekoj premijeri, gde su devojke vrištale kao da Bitlsi prolaze, pomislio sam: ‘Ovde će neko da strada’ (smeh). Kod mene je to sve bilo umerenije. Ipak, primetio sam da mi prija što men niko ne prepoznaje. Nedavno sam čak kupio naočare sa cvetnim dezenom, što u Srbiji nikada ne bih učinio.“
Nikola Đuričko je za sam kraj razgovora otkrio koje mu radosti snimanje u Holivudu pričinjava, a nije ih imao u Beogradu.
„Volim što me kroz Sony studio voze automobilom za golf, što imam asistenta koji me pozove kada je vreme za ručak i agenta koji se brine oko toga jesam li potpisao ugovor, s kim, kada i u kojoj banci će mi novac biti uplaćen. Na meni je samo da glumim. U Americi svako radi svoj posao najbolje i jasno su postavljene granice. Samim tim i ja sam bolji. Trudim se da dođem na vreme, pripremljen. U Srbiji sam mogao i da kasnim i ne dođem, jer sam ja Đuričko. Naravno, nisam to radio, ali bio sam na ivici. Istina je da u Americi uvek postoji neizvesnost oko posla i uvek si na dva čeka do bankrota, ali za mene, kao glumca koji čitav život živi od projekta do projekta, to predstavlja podstrek“, zaključio je Nikola Đuričko.
IZVOR: NOVA.RS I FOTO: INSTAGRAM/@nikoladjuricko
