Bračni par Ivana i Miodrag upoznali su se ne u Srbiji, nego na dalekoj Aljasci, gde su dospeli trbuhom za kruhom, a sada vode vodenicu kod Kraljeva.
Iako su oboje Kraljevčani, upoznali su se 8.300 kilometara severozapadno, na Aljasci. Tamo su se pre nekoliko godina našli u pečalbi, u potrazi za zaradom.
Po povratku u Srbiju živeli su u stanu u Kraljevu, ali ih je korona „poterala“ u obližnje selo Lazac.
Sestra i ja smo detinjstvo provele ovde i vodenični kamen za nas nikada nije bio bučan. Bilo je mučno kada je prestao da vrti, ali sada je sve kako treba. Od pre dve godine smo ovde i malo-pomalo vratili smo vodenicu u život, posle dvadest godina mirovanja – kaže mlada vodeničarka Ivana.
Ivana kaže da je bilo potrebno mnogo truda da se vodenica ponovo pokrene, ali da taj trud nisu teško podneli. Pošto vodenica nije tipična potočara, trebalo je povratiti u prvobitno stanje kilometar jaza kojim voda stiže sa reke, pa onda napraviti i branu da bi se voda skrenula, a da izdrži bujicu koja može da odnese i most.
– A pritom radimo sve to po sećanju devojčice od 12 ili 13 godina, kakva sam bila dok je ona radila – objašnjava Ivana.
Dvoje vodeničara, u najboljem slučaju entuzijasta, nisu na početku ulivali mnogo poverenja selu, ali su se s vremenom pokazali kao ljudi od poverenja. Pošto ovakve vodenice nema nadaleko, podrška je sada „na sve strane“.
Sada imaju i svoj kukuruz, jer kaže Ivana, ne ide da vodenica bude bez projinog brašna, ali prevashodno melju pšenicu i prave integralno brašno. Kvalitet ne može da se meri sa mlevenjem na struju, jer ovako se „na hladno“ sačuvaju svi dobri sastojci hranljivog zrna.
Ivana i Miodrag se, pored vodenice, brinu i o pšenici i kukuruzu na oranicama, zasadima šljiva i lešnika. I tu dolazimo do još jednog kurioziteta. Jedna od parcela pretvorena je u najveću plantažu mušmula, voća koje je retkost ne samo u ovom kraju.
Miodrag, kao što to srpska tradicija i nalaže, peče i rakiju od svojih šljiva. Kao moderan mlad čovek, ta rakija mora da bude „kako treba“, pa nisu izostali ni dizajnirana etiketa i prigodna flaša.
Ivana i Miodrag sa svojim sedmogodišnjim sinom Dušanom nastaviće da žive u Lascu i posle korone, jer i za vreme epidemije živeli su, kažu, punim plućima dok su drugi bili zaključani u kuće.
– Ovde je u stvari najbolje baš Dušanu, jer ima slobodu i širinu, priroda je svuda okolo, životinje… Svaki dan mu je drugačiji. Pravo uživanje, a i nekako je očvrsnuo i sazreo za svoje godine – opisuje Ivana za AgroTV.
Otac Miodrag dodaje da Dušan ima pravo detinjstvo, kao što ga je imala njegova generacija, a što sve manje imaju današnja, posebno gradska deca.
IZVOR: 24SEDAM I FOTO: POLITIKA
