Otišao je veliki i neprevaziđeni Džej Ramadanovski. Prenosimo i sećamo se intervjua koji Džej dao uglednoj beogradskoj Politici u maju 2015. godine.
Dorćolski Džejms Braun i pevački naslednik legendarnog Tome Zdravkovića i neprevaziđenog Šabana Bajramovića, priča o licu i naličju ljubavi, života, sudbine, karijere, sreće, Dorćola… Džej Ramadanovski…
Ne traži me u novinama, vestima, tu imena mog nema,
nestao sam kao zadnji list kad se zima sprema…
Ipak, evo Džeja Ramadanovskog, pevača iz duše i srca, opet u novinama, i to u „Politici”, jedinom listu na svetu koji se kupuje još tako što se ode do prvog kioska i kaže: „Komšija, daj jedne novine.”
Zar ja da ti brišem suze…
POVEZANE VESTI
To je naziv moje prve pesme, koja je ovenčana nagradom na beogradskom festivalu Mesam 1988. Pre toga pevao sam samo za svoju dušu i moje malo društvo u ćošku, uglavnom pesme sjajnog Muharema Serbezovskog: „U godini jedan dan”, „Zašto su ti kose pobelele druže”… I to kod čuvenog Đere, u Klubu narodnjaka.
Danas Džej Ramadanovski ima blizu 150 svojih pesama, od kojih je skoro svaka druga – hit. I to uglavnom zahvaljujući Marini (Tucaković) i Futi (Raduloviću), fantastičnom dvojcu (tekstopisca i kompozitora) za proizvodnju muzičkih hitova.
Marinu sam upoznao igrom slučaja: došao sam kod nje kući 1987. da joj ponudim da kupi neku garderobu. Tada sam šljakao šanu da bih izvadio gubitak na kocki. Marina je tada radila za Zanu „Dodirni mi kolena….”, a Futa je sedeo preko puta, na dvosedu, i sviruckao na gitari.
Stajao sam ispred njih, ukočen kao papak, i pevušio „Bilo čija, bilo čijaaa da si…samo moja, samo moooja nisi…” I najednom Marina reče: „On je moooj.“ A Futa: „E nije tvoooj nego je moooj.“ Tako je počelo.
Vesna Zmijanac, tada pevačka zvezdurina, tražila je Marininu pesmu „Zar ja da ti brišem suze” i dobila odgovor: „Ovo mora da peva samo moje Ciganče!” I, eto – moj prvi hit.
Džej sada zna da sve što ima to je ovde i sada, i u tome treba da uživa. Ne postoji druga prilika. Bogat je onaj ko je zadovoljan onim što ima. On nikad nije pripadao onima koji svoj život štedljivo srču na slamku, da im što duže potraje.
Šta mi to život radi pa te donosi meni,
kad su dani naše sreće svi odavno izgubljeni…
Pre nastupa na Mesamu, sećam se, iskreno me je bodrio i legendarni Toma Zdravković. Bio mi je uzor, kao i dan-danas. Tada sam bio tanak kao motka za veš, nisam imao odelo za nastup pa sam zamolio drugare sa Dorćola da mi gepe neku eleganciju, a oni kažu: Alo bre Džej, gde da nađemo tako malo odelce – u „Cicibanu”? Nabacili su mi, naravno, lepo malo odelo, u kojem sam se posle i oženio.
Nijedne usne se ne ljube same, o draga pomisli bar noćas na me,
ti znaš da same se ne grle ruke, o dođi smiluj se na moje muke…
Sa bivšom suprugom Nadom ima dve ćerke – Anu i Mariju. Pre godinu i po dobio je i unuka Adriana. Od milja ga zove Andriano (po Ani), Marijano (po Mariji) i Ćelestano (po nadimku Džejovog oca).
Nedelja, i svi ste tu a mene s’ vama nema,
daleko negde sam, na put bez povratka
vaš sin se sada sprema…
Moj ćale se zvao Mazlam, a keva Barija. On je bio obućar, a ona je radila u Zelenilu: sadila je cveće po beogradskim parkovima. Upoznali su se na Dorćolu, u KUD „Nikola Tesla”. Ćale je svirao klarinet, a keva je igrala, igrala, igrala…
Oprosti, majko, grešnome sinu
što pored tebe nije me bilo,
da barem još jednom kažem ti hvala
i spustim glavu na tvoje krilo…
Ćale je posle zapalio u Austriju, a ja put pod noge, pa pravo za njim. Tamo sam ponavljao razred pa me ćale vratio na Dorćol, u moju lepu Skenderbegovu.
Život je ovaj surov samo nam boli deli,
često se srce k’o ptica iz tuge u tugu seli…
Živeo sam sa babom po ćaletu – Ćamilicom, bila je divna, priznajem, ali šta vredi kad me je preuzela ulica. Bežao sam od kuće. Zapalim novčanik i odem na Kališ, u luna park, da se vrtim i vozikam za sve pare.
…život kratko traje i malo vremena ima
da anđeli daruju sreću i nama nesrećnima…
Devet godina sam bio na tzv. prevaspitavanju, najduže u Domu „Vasa Stajić” na Voždovcu. Ali i odatle sam bežao, provučem se kroz rešetke pa u život: džep, šana, šibice, kocka… ali srećom nisam postao kriminalac. U „Vasi” sam završio autolakirerski zanat. Ja sam ustvari nešto kao „umetnički dekorater za limuzine”, ej bre.
Džeja danas svi vole, čak i oni koji mu zavide. Džej Ramadanovski obožava da peva i igra. Tvrdi da treba uživati u životu, i to iz sve snage.
O početku moje pevačke karijere brinuo se i Raka Đokić, slavni menadžer Lepe Brene, koja je tada žarila Jugom i širom okolinom. U početku me je držao u karantinu: davao mi pare na kašičicu da ne bih ponove krenuo na kocku. Sećam se da sam u Domu sindikata, gde je Raka imao kancelariju, po ceo dan udarao pečate za koncerte Lepe Brene. Kakva promena, ej bre, pravi sportski život. Pre toga sam šljakao samo šibice.
Nijedne usne se ne ljube same…
Zatim sam dobio i malu ulogu u Breninom filmu „Hajde da se volimo”.
Posle uspešnog debija na Mesamu, ćale mi je rekao: „E sine, stvarno sam na tebe ponosan, i to prvi put…” Vremenom sam zavoleo Džejmsa Brauna i njegov ritam. Krenuo sam da ga imitiram i đuskam kao on. Ljudima se to jako dopalo i tako sam, ubrzanim koracima, prvenstveno zahvaljujući Marini i Futi, postao zvezda.
Na mom prvom koncertu 1991. na Tašmajdanu bilo je krcato, 13.000 posetilaca, a ispred stadiona još najmanje 4.000 ljudi bez ulaznica.
Onda su krenule serije hitova. U vreme najdublje ekonomske krize – početkom devedesetih, Džej je imao najviše hitova.
Napiši molim te da mi je pesme pravio i Braja (Dragan Brajović): „Od ljubavi do mržnje”, „Upalite za mnom sveće”… On je mnogo dobar lik, sjajan tvorac hitova. Drži muziku u malom prstu. Zvaću ga da kupi „Politiku” i da ovo pročita.
Džejove pesme danas vole da slušaju i minđušari, čak i generacija fejsa, tvitera i ajfona. On ima jedinstven i neponovljiv stil. Izvlači glas iz srca i duše. Rodila majka Barija, kažu.
Uspori malo sudbino sestro, idi na neko drugo mesto,
šta smo ti krivi, šta smo ti dužni,
juče srećni, danas tužni…
Njegova potreba za pevanjem je kao potreba za cigaretom. Voli da pije pivo, preferira „hajneken” i „bavariju”. Uostalom, ako jednom rešite da ostavite pivo, ostavite ga kod Džeja – neće se prosuti.
Odlazio sam u diskoteku Cepelin, kasnije Taš klub, a zatim u Nanu, gde je moj brat od tetke Iso Lero Džamba svojevremeno čuvao red.
Džambolero ili Džambolaja, kako sam ga često zvao, bio je oštar lik, tip sa ogromnom čukom, odavde do večnosti, najsrčaniji Džipsi.
Voleo je muziku a umeo je i da lepo peva. „Teško je živeti” i „Žuta ruža” su dve naše zajedničke pesme. On je bio tekstopisac, a ja sam komponovao muziku, i to isključivo na osećaj.
Teško je živeti kad ti loše pođe,
kada nemaš nikoga da te teši, da ti dođe…
Nekad bilo je lepo, kad svi su me zvali,
A sada kad ih trebam, za mene k’o da nisu znali…
Iso Lero Džamba je nestao bez traga 23. septembra 1992. posle tuče sa obezbeđenjem u kockarnici Beograđanke, koju je tada držao Arkan.
Živote, ženo bez morala kako te samo nije stid,
tesna mi duša pa mi dođe da glavom udarim o zid…
Džej je na Dorćolu proveo pola veka: za koji dan, 29. maja, napuniće 51 godinu i postaće većinski vlasnik svog života.
Moj deda Ćamil Ramadanovski, rodom iz Makedonije, posle drugog rata doselio se na Dorćol. Mnogo godina kasnije, ja sam se kao klinac družio i sa mnogo starijim Dorćolcima, prihvatali su me, kupovali mi čokoladice „životinjsko carstvo“ i učili me da tapkam sličice.
Dorćol, naravno, nije kao nekad, ali je ostala neka trunka poštovanja prema starijim Dorćolcima. Ranije se u ovom kraju radila samo šana, džep i šibice, a sada se množe mnogo žešće šljake, opasne po život.
Iznajmiću sobu s pogledom na te da gledam te kao na TV-ekranu
i provešću u njoj najteže sate jer znam da sada imaš drugog u planu…
Nestale su i stare dorćolske kafane: Doboj, Suvobor, Papuk, Marš na Drinu… Vredi podsetiti na još jedno kultno mesto, na uglu Dušanove i Jevrejske: Bilijar klub, gde se masovno igrao karambol.
Posle je to bio kafić „Dorćol”, a sada je na tom mestu dobra picerija, gde često svratim.
Džej ističe neraskidiva dorćolska prijateljstva sa Ciskom, Mićom (Softićem), Žikom (Bugarčićem), Dulketom, Joletom, Ćazom, Nevrom, Paunom, Bubom, Cigom, Ramom, Robotima…i naravno kumom Cakunom.
Ne može da zamisli nekadašnji Dorćol bez golubova.
Najjači golubari bili su pokojni Šilja i Sulja, priča Džej Ramadanovski. Mogao je da im se približi jedino Jole, i danas živ i zdrav, hvala bogu.
Noćas mi se ne spava i za život ne marim,
tri sam čaše popio i krila sam dobio
noćas bih te ljubio…
Golubari su bili poseban svet, koji provodi život piljeći u nebo. Dorćolski golubari, pripovedalo se, imali su običaj da guguću kad pričaju i da satima gledaju u nebo.
Ja sam valjda jedini na svetu koji je i u vojsku nosio golubove – sedam letača! Imao sam golubarnik, zajedno sa pokojnim Mišom Nikšićem, u kasarni na Visu.
Bio si u mornarici?
Ne bre, kakvi Cigani i mornarica? To ne može zajedno.
Danas na Dorćolu golubovi su zamenjeni pitovima i rotovima.
Ugasila si me kao zadnju cigaretu,
zgazila si me, kao da sam list na vetru…
Džej se priseća i dorćolskih šibicara. Imali su i oni svoje zlatno vreme, osamdesetih u Monci, na trkama „formule 1”, odakle su dolazili sa kesama para koje su trošili na kićenje muzike po beogradskim splavovima.
…ugasi televizor, upali svetla jače
da vidim da li si lice ili naličje ljubavi…
A kada su krenuli moji televizijski nastupi, počeo sam da zentujem da će me prepoznati neki ljudi koje sam u Beogradu i okolini varao na šibicama. Dobiću milion godina robije, mislio sam.
Sunce brže zađi ne sijaj mi više,
crni oblak nađi da mi sipa kiše
svi ljudi čekaju sreća da im dođe
a ja samo čekam život da mi prođe…
Pitaš me šta je sreća? Za mene je sreća – zdravlje i unuk Adrian.
Džej Ramadanovski se slaže i sa definicijom da je sreća – izbeći nesreću. Samo to i ništa više.
Svako srce na svetu ljubav i sreću želi,
a život nam laži daje iako to nismo hteli…
Da li sam religiozan? Sveta Petka je moja boginja. I danas odem ponekad na Kalemegdan, u crkvu koja nosi njeno ime, zapalim sveću i pomolim se. Moja bivša žena Nada i dan-danas slavi Svetu Petku.
Uspeo sam u životu, tako misle svi
uspeo sam, a gde si mi ti…
I kada ne pevam, ja zviždim, tvrdi Džej Ramadanovski. „Laki, Laki, čiki, čiki…timba, limba, dimi dam…“, hvata ritam i veselo skakuće posle našeg razgovora, dok Laki (moj razgaljeni labrador) vrti vidrinim repom kao ventilator.
Vetrovi me lome, ja teram po svome…
IZVOR: POLITIKA I FOTO: POLITIKA
