Da li ste znali da usred „centra sveta“, „Velike jabuke“, odnosno Njujorka, možete pronaći četvrt koju stanovnici između sebe zovu „Mali Beograd“? Pa, nismo ni mi, sve dok nismo kročili u Astoriju, koja se nalazi u Kvinsu u ovoj svetskoj metropoli.
„Dobar dan, šta ćete da popijete?“, ovim rečima će vam poželeti dobrodošlicu u svakom drugom lokalu u ovoj četvrti, i to na tečnom srpskom jeziku, jer upravo naši ljudi u njima i rade.
Jedan od stanovnika ovog dela Njujorka je i Branimir Popović, koji se pre 15 godina preselio u Sjedinjene Američke Države, a pre samo godinu i po dana, svoj mir pronašao u „Malom Beogradu“.
„Evo ga još jedan četvrtak u Astoriji, a ja se spremam da krenem na posao ka Menhetnu. Četvrtkom, kao i obično čekamo kraj nedelje i željno ga iščekujemo nakon stresne nedelje. Vikendom se ovde u Astoriji gde ima najviše naših ljudi skupimo i opuštamo, popijemo kafu, družimo se i razmenjujemo utiske iz nedelje iza nas“, počinje Bane za Telegraf.rs.
Kako i sam kaže, novi dom pronašao je baš u ovom delu Njujorka jer ga neopisivo podseća na Srbiju.
Sigurno bi se svako zapitao, kako četvrt u gradu toliko udaljenom od rodne zemlje može da ima ikakvih sličnosti sa njom? Ipak, dovoljno je da se prošetate ulicama Astorije da biste u roku od samo 5 minuta čuli poznat jezik i sreli poznate ljude.
„Inače u Astoriji sam jer je ona „Mali Beograd“ gde imate najviše ljudi sa naših prostora i gde, ako vam treba neka pomoć, savet, najbrže i najjednostavnije možete doći do njih. Pored ljudi iz Srbije, tu su ljudi iz celog Balkana i svi su dobronamerni jedni prema drugima“, pojašnjava nam Branimir.
On otkriva i jednu vrlo zanimljivu činjenicu. Ovaj deo Njujorka ne samo da je dobio naziv po glavnom gradu Srbije, već jedan njen deo nosi ime po Vračaru, a razlog je i više nego interesantan.
„Zanimljiva činjenica o Astoriji, odnosno „Malom Beogradu“ u Njujorku jeste da postoji i deo koji zovemo „Mali Vračar“ i tu živi najviše Crnogoraca“, kaže nam naš sagovornik.
Kada je tek zakoračio i po prvi put okusio život u Velikoj jabuci, Bane je sasvim slučajno naleteo na jedan maleni kafić na uglu. Odlučio je da zastane, popije koji gutljaj kafe, a onda i upoznao prijatelje za ceo život. Još jedna zanimljiva činjenica – vlasnici ovog kafića, takođe su Srbi.
„Balansero kafić je mesto gde sam prvi put došao kada sam se preselio u Njujork i tu sam dobio informacije o tome gde da nađem sobu i stan, da završim bilo kakvu pomoć. Od prve sekunde kada sam ušao u Balansero za mene je to bilo to i ja sam bio snađen u Astoriji“, priča Branimir sa osmehom.
Posle više od godinu dana života u Njujorku, Branimir se više ne oseća kao pridošlica. Svakodnevno putovanje na posao koje ispunjavaju pejzaži grada koji nikada ne spava postali su rutina. Ipak, naš sagovornik pronalazi način da se i dalje u ovom gradu oseti kao turista, barem na kratko.
„Na posao idem trajektom koji ovuda prolazi ka Menhetnu. To je moj izbor prevoza pored metroa, jer je vožnja veoma prijatna i nekako se osećam bar tada kao turista, za razliku od metroa gde se osećam kao još jedan iks u nizu bezbroj ikseva. Odnosno, kao još jedna jedinica u binarnom sistemu jedinica i nula. Brod mi je primarni izbor transporta jer je gornji deo otvoren, tako da tih 20-30 minuta služi da razbistrim misli pre i posle posla“, priča on.
Iako život u Njujorku pruža mnogo mogućnosti, Bane priznaje da na kraju svakog dana mašta o Beogradu i Srbiji i nada se da će se jednog dana vratiti u svoj dom.
IZVOR: 24SEDAM FOTO: PIXABAY
