Biljana Bonić napustila je Beograd pre 22 godine u potrazi za nečim boljim. Na bolje je i naišla, promena za nju nije bila teška. Danas je zadovoljna, živi u Čikagu sa svoje dvoje dece.
„Iz Beograda otišla sam 1998. godine sa mužem za Čikago. Takvo je bilo vreme, veliki broj naših prijatelja selio se u potrazi za poslom. Mi smo bili u dobroj finansijskoj situaciji, radili smo, ali atmosfera je bila takva da smo odlučili da krenemo na put za nečim boljim. Iako nismo najbolje poznavali jezik u početku, nismo imali problem da se snađemo ovde. Muž je našao posao u struci, ja sam u početku radila u velikim robnim kućama. Majka sam dvoje dece, za vreme trudnoće nalazila sam poslove na određeno vreme, a 2006. godine sam se zaposlila u kompaniji gde i sad radim, zadovoljna sam“, priča nam Biljana.
Čikago je Biljani pružio nove prilike i poznanstva. Njeno iskustvo ruši predrasude o nedruželjubivim strancima. Trudi se da svojoj deci prenosi delove naše tradicije. Ljubav ka Srbiji i Americi nisu u sukobu, uživa u prednostima obe kulture.
„Ljudi u Srbiji često misle da su Amerikanci odsutni, hladni, ja se ne slažem. Imam divne komšije i prijatelje. Osećam se prihvaćeno ovde od prvog trenutka kada sam došla. Kao što sam rekla, veliki broj naših prijatelja tada se selio. U jednom trenutku imala sam više poznanika ovde nego u Srbiji. Posećujem srpske restorane i dešavanja, ali takođe uživam i u ovdašnjoj kulturi, pozorištima i okupljanjima. Moja deca su odrasla ovde i oni su Amerikanci. Trudim se da ih učim srpski jezik i prenosim im delove naše tradicije, ali već njihova deca izgubiće nit, tako Srbija gubi generacije zbog situacije u kojoj se nalazi. Mladima u Srbiji starija garnitura predstavlja prepreku, oni ih sputavaju na njihovom putu ka uspehu i zbog toga mladi odlaze. Ukoliko to ne želimo, nešto mora da se promeni“, kaže Biljana Bonić.
Nasuprot kapitalističkoj slici koju ovde često gajimo, Biljana ističe socijalni karakter američkog uređenja.
„Ovde se ljudi cene i o ljudima se brine. To se vidi u načinu na koji se tretiraju žene i socijalno ugroženi. Ukoliko ste razvedeni i bez posla država će vam obezbediti stan dok se ne snađete. Ukoliko bih ja sutra izgubila posao, moj bivši muž bi morao da mi plaća izdržavanje. U Srbiji mnogo toga ne može da se uradi ukoliko nemate posebna poznanstva ili ste veoma snalažljivi. U Americi ste rasterećeni, država je uređena i brine o svojim građanima“, objašnjava Bijana i ističe da postoje predrasude o visokom obaveznom socijalnom osiguranju.
„Tačno je, ono mora da se plaća ukoliko želite da se lečite u privatnim bolnicama. Ali postoje i državne bolnice (čak i neprijavljeni građani ovde mogu da se leče) u kojima je usluga na visokom nivou. Ukoliko bi se desio nesrećni slučaj ili neki oblik nestručnog ponašanja u javnim bolnicama one bi medijski bile uništene. To ne može da se dopusti, u njima takođe rade vrhunski stručnjaci. U pitanju su više estetske nijanse koje razlikuju privatne od javnih bolnica“, primećuje Biljana.
Kada uporedi obrazovanje u Srbiji i Americi, Biljani je drago što su njena deca odrasla tamo. Ne smatra srpski sistem lošim, ali takođe ističe da je pogrešno smatrati ga boljim od američkog.
„Netačne su predrasude o lošem obrazovanju u Americi. Ja sam zadovoljna iskustvom svoje dece. Moguće je da se u Srbiji više zahteva u osnovnim i srednjim školama, po meni to je nepotrebno. Ovde se deca uče baš onoliko koliko im je potrebno. Od prvog dana škole ona se prate i podstiču da razvijaju posebne veštine i talente koje poseduju. Sećam se da smo mi bili izgubljeni po završetku srednje škole, svi smo se pitali kuda dalje, evo moja ćerka je druga srednje i ovde ih već testiraju i usmeravaju na polja koja su im bliska. Prve dve godine na fakultetima ovde, možda su lakše nego na našim, beogradskim fakultetima. Ali ovde studenti dobijaju specifično znanje i praksu. Oni su, posle fakulteta, spremni da rade ono šta su učili. Ja sam studirala FON i za cele studije nismo ni videli kompjuter. Dopada mi se što se oni od početka susreću sa konkretnim zadacima i projektima. Moja prijateljica je diplomirala na Medicinskom fakultetu u Beogradu i veoma se iznenadila kada je došla u Ameriku šta još sve može da nauči“, priča nam ona.
Amerika kao i Srbija, učinile su koliko su mogle povodom Covida19. Ipak, disciplina je drugačija, ona zavisi i od poverenja koje građani imaju ili nemaju, primećuje Biljana.
„Ne smatram da je Amerika loše reagovala na aktuelnu krizu sa virusom, ne mislim ni da je Srbija. Ne vidim šta je posebno moglo da se uradi. Reakcijom države sam zadovoljna, svi sad radimo od kuće, nosimo maske na zatvorenom prostoru, isto kao i svuda. Možda je različit samo nivo discipline u Srbiji i Americi, čini mi se da su ovde ljudi mnogo poslušniji, veruju u ono što im se govori na televiziji pa u većoj meri i poštuju preporuke“, kaže Biljana Bonić.
Srbiju pamti u lošem stanju. Vreme sankcija, nemaštine i straha. Čikago, iako poznat po kriminalu, za nju je siguran grad. Mada je svoju sreću pronašla preko okeana, Bljana priželjkuje pozitivne promene u Srbiji.
„Čikago važi za grad sa najvećom stopom kriminaliteta. Ja nisam videla ni jedan zločin za dvadeset i dve godine koliko živim ovde. Tačno je da kriminala ima, ali dobro je što znamo gde je koncentrisan i tamo se ne krećemo. Osećam se zaista bezbedno. Danas kada se osvrnem, smatram da je moj odlazak bio prava odluka. Amerika je uređena na način da se osećam sigurno i da mogu da živim svoj život. Sećam se devedesetih godina u Srbiji, zaista su bile loše. Sankcije, nemaština i kriminal – nisam se osećala sigurno. Ipak volim Srbiju, našu kulturu i način na koji se družimo. Posećujem je dva, tri puta godišnje. Tamo imam porodicu i prijatelje. Volela bih da se stvari promene kako mladi ne bi morali da odlaze, ali dok je stanje ovakvo oni nemaju izgleda u svojoj zelji“, zaključuje Biljana.
IZVOR: DANAS I FOTO: PIXABAY
