Pevač Željko Bebek jednom prilikom je govorio o tome zašto je napustio Bijelo dugme.
Željko Bebek je tada istakao i da li ga je vređala kovanica „pastirski rok“ koju je osmislio muzički kritičar Dražen Vrdoljak, osvrćući se na rad Bijelog dugmeta.
„Na početku nisam baš dobro razumeo nameru, s obzirom na to da je rok potekao iz kantrija, tamo u Americi gde su kauboji čuvali krave i ovce. Kod nas su to radili pastiri, pa je pastirski rok trebao biti rok čuvara ovaca, ali rok je dobio takav status da mi je to bilo nerazumljivo i smešno, pokoj Draženovoj duši, i nikada ga čak nisam ni pitao da mi to pojasni. Znam dobro kakav je repertoar Dugmeta i znam da smo mi u bendu bili sposobni u rok pretvoriti sve ideje koje nam padnu na pamet, bilo da se radi o pesmi Hop-cup, Selma, Sanjao sam noćas da te nema ili Ne spavaj, mala moja, muzika dok svira“, istakao je Bebek svojevremeno.
Tada se osvrnuo i na povezivanje ovog benda sa politikom.
„U novinama se znalo raspravljati o Bijelom dugmetu kao o sociološkom fenomenu. Sigurno da smo se na neki način ponašali u suprotnosti s ponašanjem koje su određivala tadašnja pravila. Mi smo publici pružali užitak identičan onome kakav su imali njihovi vršnjaci sa Zapada, bili smo uvoz muzičke kulture. Ponekad sam dobijao poneku informaciju o tome, nešto je saznao Goran, nešto je došlo preko društva, da država i Partija nisu zadovoljni, premda ne mogu reći da smo mi loši. Mi smo odlični i krasni, ali ne pokazujemo volju da razumemo način vaspitanja omladine do koje je Titu jako stalo“, kaže Bebek.
Omladinu je obožavao i onda je to isprobao na nama kad nas je gurnuo u HNK da mu sviramo za Novu godinu i to je bilo jedno ružno i žalosno iskustvo, jer su nas naterali na to kako bi Tito video ko mu to zabavlja omladinu. I onda on nakon prve pesme pobegne, a mi nakon druge pesme dobijemo znak da siđemo s bine i ide Ero s onoga sveta. A pritom, bio sam svestan da je naša pojava i pojava tog pokreta vrlo pozitivna pojava u društvu, menjali smo iz temelja stare navike. Ipak, mi smo morali biti svesni da u društvu iza gvozdene zavese postoje one pore društva u kojima se o svemu razmišlja i raspravlja. Politika nije bila presudna za našu karijeru, ali smo u jednom trenutku nakon američke turneje 1976. odjednom završili na radnoj akciji na Kozari. Šta ćemo mi tu? I onda dođe neki znak: ‘Joj, pokažite omladini da ste vi kao i oni i onda nemamo brige’. Mi smo u startu pokazali da smo onima koji se nečega boje bili opasni, a one koji su voleli ono što predstavljamo kao muzičari, njih smo obradovali kao najlepša stvar koja se mogla dogoditi: taj pokret i mi u njemu. Posle nas, pokret se proširio, ne samo u muzici nego i u slikarstvu i u pesništvu. Pojavljuju se nove snage s drukčijim stilom. Više nisu pisali pesme tipa ‘Tito na belom konju’“, istakao je pevač.
Ispričao je i kada su počele nesuglasice u bendu i priznao da li se to dogodilo zbog pesme „Kosovska“ koju je Goran Bregović napisao na albanskom jeziku.
„Nesuglasice su počele godinu dana pre, u vreme kada je Goran već uveliko odvojen od baze benda. Zapravo, kada više i nije bio u bendu, već nas je smatrao sastavom koji za njega radi. Kao čovek koji voli muziku i svoj bend, strahovao sam da se ne ponovi situacija kada je politika već 1976. ušla da napravi dar-mar Bijelom dugmetu. Počelo mi je smetati što je Goran počeo da forsira to da rok mora da pljuje po nečemu i nisam shvatio zašto nam je trebala pesma na albanskom. Nisam bio ni protiv te pesme ni protiv albanskog, ali nisam znao zašto Bijelom dugmetu to treba. Živeli smo u svetu u kojem je taj potez mogao ličiti na umetničku slobodu, a istovremeno je mogao značiti i ovo – ako je već ravnopravnost, onda možemo pevati i na albanskom. To me, zapravo, učinilo neraspoloženim i tada sam počeo da razmišljam šta to meni treba, meni koji sam želeo da pevam Selmu, Sanjao sam noćas da te nema ili Ne spavaj, mala moja, pa sad odjednom pevam pesmu koja ima drugačiju konotaciju“, nastavlja Bebek.
I osim što sam morao da je naučim i što mi je bilo jako teško da pevam na albanskom, morao sam time da prenesem i neku poruku, koja će dobiti odgovor u neko naredno vreme. Odgovor je došao već nakon dva meseca. Zauzeo sam oštar stav i rekao Goranu: ‘Idemo u novi projekat, okej, ali ovakve poteze više neću tolerisati. Bude li toga, izaći ću iz benda’. I onda je došao projekat sa pesmama koje nisam mogao da svarim, poput Lipe cvatu sa stihom ‘ravna ti je Jugoslavija’, posebno što je u političkom smislu na ovim prostorima došlo do jako ozbiljnih previranja. Nikada se pre u istoriji nije dogodilo da se iz socijalizma ide u kapitalizam. U to vreme, počeo se polako nazirati i dolazak svojevrsne kataklizme, pri čemu nisam želeo da određujem stranu, nijednom rečju, nijednom pesmom, a pogotovo nisam želeo da budem u funkciji nekog sistema kojem nikada nisam pripadao. Taj status nisam želeo da menjam i zato je došlo do narušavanja odnosa u bendu i rasprave koja je završila kako je završila“, istakao je on tad za Večernji.hr i zaključio:
„Bijelo dugme je za mene prestalo da postoji 1984. Sve ostalo što je radila ekipa ljudi koja je nosila ime Bijelo dugme, uopšte me ne zanima, osim što se tokom nekih intervjua setim tih deset godina i glavnog čoveka koji je zajedno sa mnom kreirao Bijelo dugme i ostao jako važan na muzičkoj sceni na ovim prostorima, Gorana“.
IZVOR: NOVA I FOTO: PRINTSCREEN